Tone zemlje za gram praha

Mogli smo da pregazimo reku gde smo hteli, nigde nam voda ne bi prešla kolena, ali mi smo išli uz levu obalu dosta dugo, prvo šaleći se, a onda, kad smo videli da Perica Trailović, naš vodič, s pažnjom ispituje izlokano korito, mislili smo da će mu naši glasovi smetati da nađe pravo mesto pa smo ćutali dok je nogom rušio kamenje u bistru vodu... Oko nas je sve bilo zeleno, trava u uskoj dolini koja se i s jedne i druge starne prostirala do bukovih šuma, i krošnje bukava, one gotovo plavičaste, na kraju ovog leta koje se gasilo... Perica je odjednom zagazio u reku, samo što je on imao duboke gumene čizme, a ja sam pokušao da stanem na kamen koji je virio iz vode, i suv pređem na drugu obalu. Ali nije vredelo – kamen kao da je čekao mene, pa da se okrene i utone pod površinu, a ja sam iskrenuo članak i na kolenu završio u reci. - Dobar znak – rekao je fotograf. - Stavi mobilni na sunce da se osuši – bio je praktičan vozač. Auto smo ostavili dole niz vodu, gde se put širio ispred prvih ograda naselja, i vozač je sad klipsao, nenaviknut na tvrdu zemlju, u modernim patikama boje skakavčevog stomaka. Svi smo hteli da nađemo zlato. **** Stotinama godina unazad, pa do kraja Drugog svetskog rata i početka socijalizma, ispiranje zlata u ovom delu istočne Srbije, između Miroča i Deli Jovana, s jedne, i Homoljskih planina s druge strane, bilo je ozbiljna privredna grana. Kao što su, u drugim krajevima, s proleća čitave porodice izgonile na planinske pašnjake stada, da sa njima tamo ostanu do prvih ledenih vetrova, uz Pek i pritoke - Bukovsku, Brodsku, Grabovsku i Todorovu reku i ostale, a ima ih ukupno četrnaest – izlazili su Vlasi da traže zlato. - Sa komarcima – kaže Perica. On zna, on je jedini ispirač zlata u Majdanpeku i okolini. Po komarcima su se ravnali: pojava prvih komaraca bila je znak da voda više nije toliko hladna i da u njoj može da se radi, a njihovo povlačenje znak za povratak u sela. Prvo su glave porodica, obučene u belo, kretale niz reke i po položaju kamenja koje su dokotrljale bujice određivale gde će se kopati, a onda su dolazile njihove žene sa decom i podizale šatore. Ispiranje je bilo muški posao: pred ženama se o zlatu nije govorilo, a „onih dana” u mesecu, verovalo se, svaki dodir sa njima donosio je zlu sreću. Muškarci ni među sobom o poslu nisu govorili dok sunce ne zađe… Pazilo se i na praznike… a sve to da se ne naljuti „Muma paduri”, čuvarka reka, polja i vaskolike prirode, čije ime prevedeno sa vlaškog znači „Majka šume”. Ona je umela da bude stroga, muškarcima koji bi se o nju ogrešili lomila je alat, vezivala ih ili oduzimala pamet. **** Da se kraj zlata pamet i bez bogova lako gubi, primera u ljudskoj istoriji ima bezbroj. Dodajem ovaj koji mi je Perica ispričao: jedna novinarka RTS svojevremeno je došla da snimi prilog i ispiranju zlata, pa je, kad je već tu, rešila da okuša sreću. Našla je nekoliko mrvica zlatnog praha, zbog čega joj se činilo da je samo jedan zamah drvenom posudom, „ispitkom”, deli od bogatstva. Nisu mogli da je nagovore da izađe iz reke dok je mrak nije poklopio... Voda valja zlatno grumenje i prah, ostavljajući ga duž obala, a veština prepoznavanja mesta gde se zlato zadržalo prenosi se s kolena na koleno. Posle, u principu, stvar je jednostavna: zemlja se stavi u ispitak i potapa u reku da voda odnese sve osim zlata koje, budući teško, ostaje na dnu suda. Radilo se i ovako: u proleće, u reku se potopi ovčje runo, pa dlake zaustavljaju čestice zlata, a nakon dva-tri meseca ta se koža jednostavno spali, i sve postane pepeo i prah, osim zlata. Ili se od dasaka napravi žleb dugačak desetak metara, na njegovo dno poprečno postave letvice, pa se naspe zemlja i pusti voda da teče…, a onda sa prečki skine zlato. Pre onog rata, kralj Aleksandar imao je na obali Peka, u Neresnici, dva bagera. Ispiranjem zemlje koju su oni iskopavali dobijao je dva kilograma zlata dnevno! - Ispitak je najbolji - kaže Perica. On je dvanaest godina ispirao zlato u Australiji. **** Novinske agencije javljaju da “vrednost zlata raste u nebo”. Tako je u drugoj polovini avgusta na azijskom tržištu unca zlata, 31,1035 grama, koštala 1.900 dolara, a analitičari to tumače strahom od usporavanja američke ekonomije i dužničke krize u Evropi koja je podstakla dosad nezabeleženu potražnju za zlatom, koje se u nesigurnim vremenima najviše kupuje. Zlato je čudo od metala – od jednog grama može da se izvuče žica dužine tri kilometra. Zlatna cigla veličine litarskog tetrapaka za mleko teška je 19,3 kilograma. A jedan kilogram zlata je, zapravo pločica površine karata za igranje debela osam milimetara, malo deblja od trećine špila. I to košta 42.000 evra. Poluga veličine špila karata vredi oko 110 hiljada evra. Prema zvaničnom izveštaju Svetskog saveta za zlato, Srbija je po zlatnim rezervama na 59. mestu na svetu – ima 13,1 tonu zlata. Malo deblji jogi madrac za jednu osobu, toliko zlata naša država ima! **** Pre dve godine u Srbiju je bez mnogo buke stigla jedna čuvena švajcarska kompanija i ponudila fizičkim i pravnim licima mogućnost investiranja u zlatne i srebrne dukate i poluge. Iako je trgovina i zarada kupovinom zlata legalna i moguća čak i posredstvom investicionih fondova, na posedovanje zlata se ne plaća porez. Da li imate 100 ili 1.000 grama zlata, kolika je vrednost toga poreznika se zvanično ne tiče. **** Poslednjih nekoliko godina Perica ispira zlato iz smeća koje je izneto iz pogona za preradu zlata u Majdanpeku. Vozači kamiona i ovaj su teret, kao i ostalo đubre, umesto na deponije, istovarivali gde su stigli duž puteva oko grada. Perica sada dovlači u džakovima tu zemlju na obalu reke i zatim je propušta kroz ispitak koji je koristio u Australiji. Kaže da mu donosi sreću. Kad ima sreće, Perica za dan iz 200 kilograma donete zemlje ispere 2 grama 14-karatnog zlata – sitnih alkica koje nisu upletene u lančić, opiljaka nastalih pri obradi zlatnika, kapljica liva... Gram takvog zlata košta 14 evra. **** Samorodno je ono zlato iz vode, 22-karatno. Za jedan dan, od jutra do mraka, iskusan ispirač može da obradi dva kubika zemlje, onoliko koliko stane u traktorsku prikolicu. I na kraju dana, kad mu ruke budu već smežurane od vode i ukočene od hladnoće, imaće pola grama zlatnog praha. U ispitak stane oko dva kilograma kamenja, i ovo se rukom odstrani, pa na kraju dana ispirač bude okružen oblucima... a zemlju polako nosi vodena struja. Početnik se boji da neopreznim pokretom ne prospe i zlato, pa mu je svaki pokret ukočen, i tek do pola, iako je već video da zlato, kad ga bude, ostane na samom dnu i da ga voda, praktično, ne nosi. Pod kosim zracima sunca u zemlji pod vodom svetluca milion zrnaca, i ja se ne stidim da zovem Pericu da mi kaže je li to zlato. - Nije. U senci ispod šljive na samoj obali vidim strelovitu senku neke ljubičaste ribe, ali ne dozvoljavam da mi to odvuče pažnju. - A ovo?! - Nije. Perica iz mojih ruku uzima ispitak i snažno ga zaljulja, pa izbaci crnu vodu. - Nemoj! - uzviknem i uhvatim ga za ruku. Da mi ne prospe zlato. Tek posle shvatim zašto mi se smeju. Vozač patike boje skakavčevog trbuha uredno složio na obalu i preko njihovih peta prebacio čarape, fotograf okačio aparat o plot, pa sva trojica sedimo na klupicama u Todorovoj reci dok sunce pada ka tamnim vrhovima bukava. Kad senka šljive dođe do mene, na dnu ispitka ostaju sićušne šljokice, zrnca zlatnog praha koje mogu da prebrojim - četrnaest čestica. - Šta sad? - dovikujem Perici i ispitak čvrsto držim iznad vode. - Ništa. Zahvati vodu mojim ispitkom i oplakne ga. - Voda donela, voda odnela - smeje se. Brzinom kojom sam ja radio, do kraja dana ne bih skupio deseti deo grama. **** Predsmrtni trzaj leta, gotovo nepodnošljiva vrelina tog avgustovskog dana već je odavno bila prošla kad smo krenuli sa Todorove reke. Bez zlata, odjednom umorni i gladni, mokrih nogavica i s peskom među nožnim prstima, kao vojnici koji su izgubili još jednu bitku. Trava se polako podizala za nama, a ja sam pogledom ispitivao rečno dno, tražeći onaj grumen zlata koji mi je nedostajao. - Ovde ćemo na asfalt - kazao je Perica. Niko mu nije odgovorio.