Ništa nije na prodaju

Centar zbivanja je u selu udaljenom 90 km od Beograda, Jasenovu, tačnije na izletištu i plaži „Gat“, na reci Karaš. Do pre nekoliko godina, tu je postojala samo divlja deponija smeća, šiblje i naravno reka. Srpko Savić, rodom iz Jasenova, čiji roditelji i danas žive tu i velikodušno u svojoj porodičnoj kući pružaju smeštaj učesnicima kolonije, odlučio je pre sedam-osam godina da povrati sjaj prirodi. Formirano je ekološko udruženje „Karaš“ koje je od Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede dobilo na korišćenje zemljište u priobalju reke Karaš. Nakon mnogo rada, nastalo je današnje izletište i mesto gde se vajaju skulpture u drvetu. „Ideja o vajarskoj koloniji i parku skulptura nije samo moja; ja sam je izrekao, a tada srednjoškolac, Igor Marković, je ne oklevajući pozvao svog profesora u umetničkoj školi, Elezovića, da se pridruži. Sreća te je Bane Savić bio spreman da pokrene zamajac, uvezao se sa mnom i postao i ostao pravi umetnički pokretač kolonije... Rezultat vidite...“, širi Srpko ruke i pokazuje na okolinu. Kroz priču otkriva da osim njegovih roditelja, još neki članovi porodice aktivno učestvuju u radu vajarske kolonije: strina pravi palačinke (oko 80 komada svaki dan), brat sa svojim prijateljima alasima priređuje tradicionalni subotnji riblji ručak (lično sam se uverila u ovo i sa zadovoljstvom isprobala riblje specijalitete i palačinke). Nekoliko stanovnika Jasenova svojim zanatskim umećima već godinama unazad pomažu vajarima. „Stvari počinju da se kreću nabolje“, optimistički dodaje Srpko. „Ove godine prvi put nismo morali sami da kupujemo građu tj. debla - dobili smo ih na poklon od raznih ljudi. Svaka pomoć i podrška nam mnogo znače.“ Od 2006. godine, svake prve nedelje avgusta meseca (iznimno je ove godine počela sredinom avgusta), zahvaljujući entuzijazmu dvojice Savića (nisu u krvnom srodstvu!), zaljubljenika u umetnost, Srpka Savića, i vajara i profesora Slobodana Baneta Savića, sedam do deset vajara se okuplja na imanju porodice Savić u Jasenovu, živi i vaja zajedno desetak dana i svojim radovima iz godine u godinu proširuje park skulptura. Upravo na mestu gde je nekada bila deponija, Bane Savić i Miodrag Elezović su svojim skulpturama nastalim tokom prve kolonije, začeli današnji park skulptura, umetnički izložbeni prostor pod vedrim nebom i krošnjama jasenova. Kada se pređe most na reci Karaš, s desne strane izranja nešto što se ne očekuje u okolini Bele Crkve, u selu od 1.500 stanovnika: pravi pravcati park skulptura! Uređenom stazom se prolazi između dvadesetak skulptura (po završetku ovogodišnje kolonije biće ih ukupno 25). S desne strane prvo primećujem tri apstraktne skulpture, pa u produžetku još jednu i taman kada se nametnuo zaključak da je apstrakcija opredeljenje učesnika kolonije, oči su mi se ukrstile sa strogim pogledom jedne sove od drveta. Pokušaj bega od tog netremičnog sovinog pogleda je bio refleksan, pogled mi je skrenuo ulevo i sledeće čega sam postala svesna bio je talas topline koji me je obuzeo izazvan oblinama skulpture za koje nisam mogla da utvrdim gde izviru i kuda poniru. Koračala sam napred i shvatila da ima svega: tu je i glava čija su usta zapušena belim umetkom što asocira na neku bolno neizgovorenu reč, pa nešto što bih nazvala čuvarom parka, jer ga pomalo zastrašujućim čine cevi i železnički pragovi od kojih je sačinjen (mada su se u njemu doskoro legle ptice), a naspram njega je trouglasta, zvučna skulptura, privremeno utonula u tišinu jer je lanac na klatnu pokidan, pa ga treba popraviti. Taj svet skulptura je nastao pod rukama mladih vajara, tek svršenih akademaca ali i veterana, profesora akademije. Neka od imena umetnika su: Miroljub Stamenković – Komanču, Mina Jović, Nataša Tepavčević, Sanja Spasić, Bojan Golubović, Jelena Vujanić... Ove godine biće postavljene i skulpture Milana Markovića, Baneta Savića, Bojana Krstića i Igora Đorđevića. Sve skulpture su visoko podignute na betonskim postamentima, i na taj način zaštićene od poplave (reka Karaš svakog proleća plavi izletište), mada ponekad ipak ogreznu u vodi, ali prežive. Osim od poplave, ogradom ih štite od životinja, krava i ovaca, koje tuda prolaze do ispaše. Iako je jedna manja Bojanova skulptura bila ukradena, nema potrebe za bilo kakvom dodatnom zaštitom od uništavanja, ali je zato u planu izgradnja brvnare na samom obodu parka skulptura u kojoj bi bile izložene skulpture galerijske veličine, a možda i slike. Vajarski posao se odvija upravo na izletištu, prostoru uz reku Karaš, a iza drvenih kućica i stolova, praktično među posetiocima. Po završetku radnog dana, umetnici jednostavno svoja dela u nastajanju ostave tu i narednog dana nastavljaju s radom. Ove godine učesnici kolonije su vajari: Slobodan Bane Savić, Jovana Petković, Mina Jović, Bojan Krstić, Nebojša Aleksić, Nina Vujasin i Milan Marković. Uglavnom je Bane taj koji poziva umetnike, ali mu se neko i sam preporuči, a ponekad mu neko nekog preporuči. Ove godine Nikola Marković zbog obaveza nije mogao da im se pridruži, ali je preporučio svog oca, profesora vajanja na Umetničkoj školi u Kraljevu. Ne samo da je Milanov profesorski talenat došao do izražaja u koloniji jer ima umeće da nauči druge, već je on sam odličan vajar. Jovana Petković je drugi put u koloniji i tu je prvi put vajala u tri dimenzije i prvi put u drvetu: do tada je radila samo reljefe u kamenu. Uživa u prisećanju doživljaja od prethodne godine i priča kako se prve godine nije usuđivala da uključi električnu testeru, a ove je objasnila ocu da za rođendanski poklon želi jednu! Odgovor na pitanje šta joj više leži i šta je manje komplikovano za obradu, kamen ili drvo, je iznenađujući, bar za nas koji nismo iz tog sveta: „Kamen je mekši, pitomiji, kao sir, ujednačene teksture. Drvo je divlje, svoje, nikada ne znate na šta ćete naići, na kakvu žilu, čvor, alat samo odskoči. A crve bolje da i ne spominjem!“ Mina Jović već nekoliko godina vaja u drvetu i to ženski torzo. Mina objašnjava koncept kolonije: u koloniji moraju uvek biti i vajari koji rade realistične skulpture, jer većina ljudi voli da prepozna nešto konkretno. Ona nema svoj atelje, povremeno „gostuje“ u ateljeima kolega, tako da je za nju kolonija prava prilika da vaja velike formate koje inače može da radi samo u dvorištu kuće svojih roditelja u Prokuplju, dok u Beogradu radi samo minijature i crteže. Kada sam po internetu potražila podatke o Nebojši Aleksiću, pročitala sam da je slikar! Učestvovanje u koloniji u Jasenovu nije njegov prvi susret sa skulpturom; još dok je studirao u Firenci počeo je da vaja, ali manje formate, tako da ovo smatra svojim prvim ozbiljnim vajanjem. Deo skulpture Nine Vujasin je od gvožđa, pa joj je Bojan u kući porodice Savić, zajedno sa Srpkovim ocem pomagao oko varenja. NJena meduza ima telo od drveta i sedam pipaka od gvožđa. Bojan Krstić u Jasenovu učestvuje drugi put. NJegov motiv je uglavnom ženski torzo, delikatan akt, i pošto ga demantuje njegova tek završena apstraktna skulptura pored koje stoji, dodaje: „Povremeno iskoračujem u apstrakciju jer je izazovna i komplikovana. Probao sam razne materijale, ali najviše volim drvo i kamen, jer je glavna umešnost u oduzimanju: ako skineš previše materijala, nema povratka.“ LJubitelj umetnosti bi sasvim prirodno upitao za mogućnost posedovanja neke od skulptura i cenu. Još jedan iznenađujući odgovor: „Nema prodaje: šta se napravi ostaje ovde! Mi ne umemo da pravimo pare“, ne vajka se nego prosto konstatuje Srpko. Iako planiraju da prošire park skulptura, prostor će vrlo brzo biti popunjen. Šta onda? „Naša je ideja da postavimo skulpture u Jasenovu, Beloj Crkvi, na trgovima i vidnim mestima, da omogućimo svima da uživaju u njima. Videćemo da li će naš predlog biti prihvaćen“, Srpko je ipak u dilemi. Nesumnjivo vredi posetiti izletište i plažu „Gat“ na reci Karaš, jer nakon toga niko više neće biti isti: telo i duša bivaju obojeni vanserijskim doživljajem proizvoda simbioze dva čoveka, prirode i umetnosti. Ali obazrivo, entuzijazam ume biti zarazan, pa možda u posetiocu probudi poriv da aktivno podrži ovaj umetničko–ekološki projekat dvojca Savić.