Cena slobode

Svet nas posmatra, poručio je Mahmud DŽibril svojim saborcima pozivajući ih da učine sve da se što pre u zemlji uspostavi red, ali to će, po svemu sudeći, biti jedan od najtežih zadataka za novu libijsku vlast. Taman kada je Nacionalni prelazni savet sa entuzijazmom proglasio da će oformiti „inkluzivnu vladu“ i ustanoviti „inkluzivni mir“, odnosno pružiti šansu što većem broju ljudi da nađu svoje mesto u novoj Libiji, bez obzira na to kom plemenu pripadaju ili na kojoj strani rata su se zatekli, izbili su prvi veći nemiri među pobunjenicima, upravo zbog jedne novoproglašene „inkluzije“. Nekadašnji Gadafijev general, Albarani Škal, imenovan je za šefa policije u Tripoliju i to je bilo dovoljno da pobunjenici iz Misrate izađu na ulice u znak protesta i zaprete da se, samo zato što ga je postavio Savet, neće povinovati naređenjima čoveka koga smatraju kriminalcem. Albarani je, tvrde oni koji ga brane, u maju prešao na stranu pobunjenika, šaljući im poverljive informacije, ali borci iz Misrate sećaju ga se kao čoveka koji je proletos učestvovao u napadima na grad, u kojima je poginulo nekoliko stotina ljudi. “DŽibril tvrdi da želi da uključi sve ljude koji su radili za Gadafija, ali kako to možemo da prihvatimo? Potrebna nam je sveža krv”, objasnio je jedan od demonstranata svoj gnev. Borci iz Misrate drže nekoliko strateških tačaka u Tripoliju, a sa njima je već bilo teških reči oko toga ko bi i koliko trebalo da participira u novoj vlasti. Sa druge strane, Nacionalni savet pokušava da spusti loptu i uključi što veći broj Libijaca u promene, strahujući da bi, kada borbe sa preostalim Gadafijevim snagama budu potpuno okončane, zemlja mogla da ostane talac unutrašnjih sukoba, koji bi je lako pretvorio u novi Irak. Niko ne bi želeo da se ponovi sudbina operacije “Iračka sloboda”, kako su je prvobitno nazvali Amerikanci, koja se pretvorila u dugogodišnje krvoproliće. Mnogi su se sada setili reči Donalda Ramsfelda koji je, upitan za haos, ubistva i krađe u postsadamovskom Iraku, samo slegao ramenima i odgovorio: „Stvari se događaju“. Za njega je to sve bio „deo cene“ koja mora da se plati da bi zemlja bila slobodna. Libijci upravo od te cene sada i strepe. Prelazni savet je već više puta apelovao na borce da se suzdrže od odmazde, ali po svemu sudeći to nije sprečilo pobednike da nastave da „čiste“ teritorije koje su već osvojili. Na meti su se našli i afrički radnici, optuženi da su Gadafijevi plaćenici, zbog čega je Afrička unija odbila da prizna novoustanovljenu vlast pobunjenika. Države Unije od početka imaju veoma suzdržan stav prema pobunjenicima i do sada su se zadržale na izjavama da treba naći političko rešenje sukoba. Pobunjenici su negirali takve optužbe za nasilje, ali nije sporno da uspostavljanje reda ne ide po planu. Naruku novoj vlasti, koja još uvek nema mehanizme da obuzda svoje naoružane borce, ne idu ni sve veći problemi sa sanbdevanjem lekovima, hranom, vodom i električnom energijom. Dva miliona stanovnika Tripolija nalaze se gotovo pred humanitarnom katastrofom. Vode nema uopšte, a struje povremeno. Procenjuje se da je samo u centralnom delu grada oko 70 odsto domova ostalo bez struje i vode. Prelazni savet izradio je plan koji bi trebalo da obezbedi snabdevanje i uspostavljanje reda i zakona, ali sprovođenje tog plana ne ide lako. Novoustanovljenoj vlasti preostalo je samo da pokuša da ohrabri svoje sugrađane porukama da je to cena koja mora da se plati za slobodu. Stanovnici Tripolija, a u sličnoj situaciji su i drugi gradovi, pokušavaju da prežive u sve gorim uslovima, a mnogi pri tom nisu sasvim sigurni šta će im tačno doneti obećana sloboda. Zemlja je, primećuju strani dopisnici, preplavljena zapadnim diplomatama, predstavnicima naftnih kompanija i raznim „savetnicima“ čija je moć veća od lokalnih političkih lidera. Nepredvidiva priroda libijskog rata uliva dodatni strah da bi ono što se trenutno naziva slobodom lako moglo da sklizne u nove sukobe. Prelazni nacionalni savet priznat je u većini zapadnih država kao legitimna vlast, ali to još uvek nije dovoljno da bi se novac sa Gadafijevih računa, koji je preko potreban, vratio u zemlju. Još uvek ne postoje institucije koje bi preuzele tako velike poslove i uprkos zahtevima novih vlasti da im se što pre obezbedi pristup preko potrebnim sredstvima, nije izvesno kada bi do toga moglo da dođe. Niko još nije ni utvrdio koliko tačno računa ima i gde se nalaze, slobodna procena je da bi moglo biti reči o 55 do 103 milijarde evra, ali samo deo se nalazi na trenutno zamrznutim računima u Americi i Evropi. Ostatak bi verovatno trebalo potražiti u afričkim zemljama ili švajcarskim bankama, ali za sada je potraga za tim novcem samo na nivou spekulacija. U međuvremenu ključna stvar za opstanak države je osposobljavanje za proizvodnju nafte. Italija i Francuska, koje su pre rata koristile oko 80 odsto libijske nafte, ponudile su svoju pomoć, ali naftna postrojenja neće moći da rade punim kapacitetom pre kraja sledeće godine. Za naftne kompanija, pak, još važnije je da ugovori koji su sklopljni sa Gadafijem budu i dalje na snazi. Pobunjenici su u početku pokušali da privuku što više saveznika preteći da će onima koji ih ne podrže otkazati saradnju, ali sada već niko ne tvrdi da zna kako će izgledati buduća libijska naftna industrija. Italijanski ENI i francuski Total svakako će želeti da zadrže svoje pozicije, ali i druge velike kompanije planiraju da povećaju svoje učešće u libijskim naftnim poslovima. Pošto se poruka o otkazivanju buduće saradnje prvobitno odnosila na Rusiju i Kinu, analitičari sada primećuju da bi, zatrpana mnoštvom ponuda, nova vlast mogla lako da promeni svoje odluke. Naročito kad je reč o Kini, čijih je 75 kompanija već uložilo milijarde dolara u libijsku infrastrukturu, ne samo u proizvodnju nafte, već i u izgradnju puteva i telekomunikacija. Kina je, takođe, partner sa prilično dubokim džepom i kako se borbe u Libiji privode kraju sve manje se priča o tome da kineske, ali i ruske kompanije neće moći da produže svoje ugovore sa partnerima iz Libije. Tim pre što su Kina i Rusija zvanično svrstane u „prijatelje Libije“, koje je francusko Ministarstvo inostranih poslova pozvalo da se 1. septembra u Parizu okupe na konferenciji, čiji je cilj da se pomogne rekonstrukcija ratom razrušene zemlje. Na taj skup su, dakle, pored već deklarisanih prijatelja pobunjenika, pozvane i afričke zemlje, Kina, Rusija, Brazil i Indija. Borbe, međutim, još uvek nisu završene i nove libijske vlasti prilično su zabrinute za konačan ishod. DŽalil je pozvao NATO da nastavi da pruža pomoć i dobio obećanje da može da računa na sigurnu podršku sve do isteka mandata 27. septembra, ali niko nije siguran koliko će trajati borbe za Sirt. I dok se istovremneo javlja da je Gadafi blizu kolapsa, pobunjenici tvrde da još uvek nije isključena mogućnost da bi njegove snage mogle da krenu u kontranapad i eventualno upotrebe i hemijsko oružje, koje navodno poseduju. Nove vlasti želele bi da izbegnu krvoproliće i pokušavaju da stanovnicima Sirta pošalju poruku o mogućoj mirnoj predaji i uvere ih da im se u tom slučaju ništa neće dogoditi. Većina od oko sto hiljada stanovnika ovog grada, međutim, pripada istom plemenu kao i Gadafi i nije izvesno koliko su tačne tvrdnje da bi se predali da ih pukovnikovi sledbenici ne zastrašuju odmazdom, kako se može čuti od pobunjenika. Gadfijeva supruga Safija, ćerka Ajša i sinovi Muhamed i Hanibal, uspeli su da pobegnu u Alžir. Nove vlasti zatražile su da budu vraćeni, ali nisu bile iznenađene ovim gostoprimstvom, jer je od početka nemira Alžir optuživan da pomaže pukovnikovim snagama. A Ajša je prvog dana egzila rodila devojčicu. Mnogo važnija su, ipak, druga dva pukovnikova sina, Saif al Islam, protiv koga je Međunarodni krivični sud podigao optužnicu i Kamis. Za razliku od ostalih članova porodice, oni su bili aktivni u vlasti. Pobunjenici su objavili da je Kamil ubijen, ali je ta vest primljena sa rezervom, jer se i ranije u nekoliko navrata ispostavljalo da su galasine o hapšenju ili ubistvu nekog od Gadafijevih sinova bile netačne. Nove libijske vlasti nisu još dovele svoju pobedu do kraja, a i kada je dovedu čeka ih još teži zadatak – uspostavljanje mira i stabilnosti u zemlji. U tome će im, najverovatnije, pomagati snage UN, koje će biti raspoređene na terenu, a nikoga ne bi iznenadilo da se, ukoliko dođe do dalje destabilizacije zemlje, njima priključe i NATO snage. Nacionalni prelazni savet Libije Nacionalni prelazni savet Libije osnovan je 27. februara 2011. godine, a zvanično ustanovljen 5. marta u Bengaziju. Ima 33 člana i do sada ga je kao legalnu vlast priznalo više od četrdeset država sveta. Mustafa Muhamed Abdul DŽalil, predsednik Podneo je ostavku na mesto ministra pravde 21. februara, zbog prekomerne upotrebe sile protiv demonstranata i priključio se pobunjenicima. Tokom svoje karijere sudije borio se protiv hapšenja i držanja u zatvoru bez suđenja. U znak protesta što vlada nije pristala da oslobodi 300 političkih zatvorenika 2010. godine, pokušao je da podnese ostavku, ali je ona odbijena. Abdul Hafiz Goga, potpredsednik Advokat iz Bengazija, uhapšen 19. februara, ubrzo pošto su počele demonstracije. Pušten je nekoliko dana kasnije. Preuzeo je ulogu portparola pobunjenika, bio centralna figura u kampanji za dobijanje podrške UN-a i proglašenje zone zabranjenog letenja. Ali Isavi, inostrani poslovi Najmlađi član libijske vlade postao je 2007. godine, kada je postavljen na mesto sekretara za ekonomiju, trgovinu i investicije. Podneo je ostavku na mesto ambasadora u Indiji u februaru i priključio se pobunjenicima. Mahmud DŽibril – predsednik upravnog odbora Saveta NJegova uloga ponekad je slična ulozi premijera, formalno je odgovoran za spoljne poslove. Doktorirao je strateško planiranje u SAD. Pre ustanka učestvovao u projektu “Libijska vizija” koji je trebalo da doprinese razvoju demokratije u Libiji. Omar Al Hriri, vojni ministar Jedan od oficira koji su 1969. godine učestvovali u vojnom udaru, koji je na vlast doveo Gadafija. Sa nekoliko oficira 1975. pokušao je da organizuje smenu Gadafija. Zaverenici su otkriveni i oko 300 ljudi je uhapšeno. On je osuđen na smrt i 15 godina je čekao da se kazna izvrši. Gadafi je 1990. iznenada promenio odluku i Al Hririju je određen kućni pritvor. “Sloboda je skupa, ali ništa nije vrednija od libijske krvi”, poručio je on pobunjenicima. Tunis • Privremeni predsednik Fuad Mebaza • preko 200 poginulih • prvi protesti arapskog proleća počeli su u Tunisu samospaljivanjem Muhameda Buzizija. Posle višenedeljnih demonstracija oboren je predsednik Ben Ali. Prelazna vlada najavila ustavotvornu skupštinu za oktobar Maroko • Kralj Muhamed VI • 7 poginulih • demonstranti tražili da se nešto od kraljevih ovlašćenja prenese na novoizabranu vladu, kralj je obećao reforme ustava i izbore u novembru Alžir • Predsednik Abdelaziz Buteflike • 8 poginulih • protesti tokom januara sa zahtevom da se promeni ustav. U februaru je ukinuto vanredno stanje koje je bilo na snazi 19 godina, vlada povećala plate i stavila cene hrane pod kontrolu Libija • Na čelu zemlje - Nacionalni prelazni savet • preko 20.000 poginulih, borbe i dalje traju • protesti protiv Muamera Gadafija počeli su 16. februara, pobunjenici uz pomoć NATO-a ušli u Tripoli 21. avgusta. Za Gadafijem se traga Egipat • Predsednik Vrhovnog vojnog saveta - Muhamed Husein Tantavi • preko 800 poginulih • posle 18 dana demonstracija Hosni Mubarak koji je bio na čelu zemlje tri decenije srušen sa vlasti 18. februara 2011, prelazna vlast prešla u ruke grupe oficira. Izbori najavljeni za novembar Jordan • Kralj Abdula II • 1 poginuo • pod pritiskom demonstranata kralj smenio premijera i najavio otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje zdravstvene zaštite Sirija • Predsednik Bašar al Asad • oko 3.000 poginulih • protesti za više političkih sloboda, koji su počeli sredinom marta još uvek traju, desetine hiljada ljudi pobeglo iz ratom zahvaćenih zona Saudijska Arabija • Kralj Abdula bin Abdul Aziz • 2 poginula • manje demonstracije u znak podrške šiitima u Bahreinu Jemen • Predsednik Ali Abdul Saleh • oko 1.200 poginulih • posle velikih sukoba demonstranata i policije, Saleh, povređen u atentatu, obećao da će podneti ostavku ukoliko dobije imunitet i ne bude procesuiran. Do toga, međutim, još uvek nije došlo Bahrein • Kralj šeik Hamad bin Isa Al-Kalifa • 36 poginulih • većinski šiiti tražili političke slobode i ravnopravnost sa sunitskom manjinom. Kralj proglasio vanredno stanje i pojačao bezbednosne snage. Prvog juna ukinuo vanredno stanje i objavio da je zemlja stabilizovana Oman • Sultan Said al Said • 2-6 poginulih • u demonstracijama početkom marta tražena kontrola cena hrane, veća ovlašćenja za parlament i kontrola korupcije