Sredstvo je cilj

Skandali, prevare, izdaje, laži, podmetanja, dvoličnost, neverstva, ogovaranja, spletke, nameštaljke... Da je sinopsis kakvog jeftinog romana ili sapunice, bio bi hit. A nije. To je politička scena Srbije, kako je otkriva Vikiliks. Najbolje od svega je što se niko nije uzbudio. Znalo se sve to, detalj ovaj ili onaj, više ili manje, jer princip po kome funkcioniše srpska politička scena jasan je sam po sebi. Ono čuveno – stranke su tu da osvoje vlast, i stoga je sve, ako je legalno (ili ako nas ne uhvate) dozvoljeno. Cilj više ne opravdava sredstvo – kao kod Orvela, koji kaže „rat je mir“, sitni vlastohlepnici u posete ambasadi idu podrazumevajući „sredstvo je cilj“, vlast je cilj. Vlast umesto da bude tehnika za ostvarivanje ideja i uverenja o društvenom i državnom boljitku, postaje izvor i utoka svega, konačna potreba, svrha sama po sebi. Politika, kao metod osvajanja žuđene moći, prostitutka je, i tu se niko ni ne zamara moralom. Kad je tako, i rezultati su sledstveni. Stranke su interesne grupe, koje se međusobno bore za sopstveni interes, što se svodi na lične potrebe pojedinih partijskih aktivista. „Da se stranka namiri“, govore otvoreno, ko da su svi zajedno neka stoka, mislivši na „plen“ od mesta predsednika i premijera, do člana upravnog odbora seoske biblioteke. Sve to toliko je jasno da se priče o Vikiliksu, od međusobnih sukoba političkih funkcionera do laganja celog naroda, doživljavaju kao neki dodatak estradnim skandalima. Politika i država, međutim, kao estrada mogu da funkcionišu samo neko vreme, jer publika loš nastup ne trpi predugo, ’oće i da prekine predstavu. Zvižduci se uveliko čuju, a paradajz je jeftin, pa nije šteta da se iskoristi za gađanje, kad istruli.