Knjige, ipak, treba pročitati

„Knjigu nisam pročitao ali o njoj mislim...“. Frazi kojom kod nas često počinju rasprave o knjigama nije odoleo ni Zaharije Trnavčević u osvrtu na moj udžbenik. Trebalo je, ipak, da ga pročita jer bi otkrio da je njegov strah neopravdan i da posle odeljka o Slobodanu Miloševiću sledi odeljak o Anti Markoviću i neuspehu njegove reforme. Tema poglavlja pod naslovom „Društvena kriza i poraz Jugoslavije“ upravo su promene u svetu krajem osamdesetih, koje su donele kraj Hladnog rata i ostavile tadašnju Srbiju u ulozi poslednjeg uporišta starog poretka u Evropi. U jednom se, ipak, ne slažemo. Kada Trnavčević osporava da je „osnovni uzrok nezadovoljstva u Srbiji bila kriza na Kosovu“ on previđa da je raspad (ili završnica raspada) SFRJ počeo na Kosovu 1981. godine. Milošević nije izazvao kosovsku krizu ali je došao na vlast tvrdeći da ima rešenje za nju. Da u to vreme nije pao Berlinski zid možda bi i uspeo. Na nesreću i po Srbiju i po Jugoslaviju u trenutku kada se on uspeo na vlast čitav sistem na kome je ta vlast počivala se urušio, što su Milošević i tadašnji srpski komunisti shvatili tek kada je već bilo kasno. Trnavčević je nehotice u pravu čak i kada tvrdi da nije u pitanju „sukob espeesovca koji brani svog vođu Slobodana Miloševića i njega, demokratski orijentisanog pisca istorije“, ma šta to značilo. Kritičari udžbenika ide dalje od Miloševića i često iznose i veoma originalne ocene. Na opasku da srpski državnici „nikada pre ili kasnije u novijoj istoriji nisu bili toliko na visini zadatka kao tokom Prvog svetskog rata“ gnevno odgovaraju da su srpski političari u ovom ratu „brzopleto, bez dovoljnog znanja i bez dubljeg razmišljanja radili na stvaranju zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima ... koja je bila uzrok svim nesrećama srpskog naroda u 20. veku“ i sl. Tu sigurno nije reč o „sukobu `espeesovca` i demokratski nastrojenog pisca istorije“ već o bitnim razlikama u čitanju novije srpske istorije. Kritičari se iščuđavaju i otkuda u poglavlju o Srbiji u Prvom svetskom ratu odeljak pod naslovom „Srbija i SAD“? Nikola Pašić se posle izbijanja Oktobarske revolucije i izlaska Rusije iz rata nije čudio i brže-bolje je poslao Milenka Vesnića, Simu Lozanića i Nikolaja Velimirovića u SAD da uz pomoć Mihajla Pupina ubede Vilsona i Lensinga da SAD stanu na stranu Srbije i podrže stvaranje jugoslovenske države. Današnjoj Srbiji to ne polazi za rukom već dve decenije a Vilsonovi naslednici su u ime njegovih ideja podržali raspad Jugoslavije, pa je svrha ovog odeljka da današnje osnovce navede na razmišljanje zbog čega je tadašnja Srbija bolje razumela svet od današnje Srbije. Kritičari s gnušanjem odbacuju tvrdnju da su se početkom HH veka urušila evropska carstva i nastale brojne nacionalne države. Pretpostavljam da znaju da su u Prvom svetskom ratu i posle njega nestala četiri evropska carstva i da je nastalo desetak novih nacionalnih država. Ne želim ni da pomislim kako bi kod njih prošle ideje Vudroa Vilsona o novom uređenju sveta ili Erika Hobsbauma s tvrdnjom da je novo stoleće počelo tek Prvim svetskim ratom. Kolege dr Uščumlića ne mogu da se načude ni tvrdnji da je stvaranje NR Kine 1949. godine donelo kraj kolonijalne epohe i stvaranje „trećeg sveta“ pošto za njih „Kina nikada nije bila kolonija“. Itd. Ukratko, gospodine Trnavčeviću, spor nije u sukobu između „espeesovca“ i „demokratski nastrojenog pisca istorije“, pa čak ni sujeta autora „koji želi da na čitaoca ostavi utisak svoje vajne učenosti“, nego u tome na osnovu kojih će istorijskih poruka i iz kojih izvora današnji osnovci stvarati svoje vrednosne sudove i tumačiti savremeni svet. Blogovi na internetu govore da poruke istorije ume da tumači i najmlađa „Fejsbuk“ generacija ali i da su njihovi zaključci uglavnom drugačiji od zaključaka generacije njihovih očeva. Zato bi ih trebalo i pitati.