Presuda i posledice

Dva dana pošto se dobrovoljno predao Haškom tribunalu, Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, o 13 tačaka optužnice izjasnio se rečima: „Strašni sude, nisam kriv.“ Šest godina kasnije, ovaj sud je prvostepeno konstatovao da je kriv i osudio ga na 27 godina zatvora. Sud je odlučio da se Perišić smatra krivim za 12 tačaka, dok je jedne oslobođen – za etničko čišćenje u Srebrenici. Proglašen je krivim za pomaganje i podržavanje artiljerijskih i snajperskih napada na civile u Sarajevu, ubistvo oko 7.000 Muslimana i premeštanje stanovništva Srebrenice u julu 1995. godine, kao i raketnih napada na Zagreb sa položaja snaga RSK u maju 1995. godine. Iako je iz Haškog suda bezbroj puta saopšteno da se tamo vode individualna suđenja, da se sudi pojedincima a ne njihovim državama, ili institucijama koje su predstavljali, iz završne reči tužioca Majka Sajmona moglo se zaključiti da je ovaj slučaj stavljen u širi kontekst. Zločini koji se pominju bili su, po tužiocu, predvidqiva posledica politike vlasti u Beogradu. Sada je, u nedostatku Slobodana Miloševića, koji u Hagu nije dočekao presudu, dobrim delom trebala da se utvrdi i odgovornost Perišića, koga je tužilac nazvao „ratnikom iz senke“ i koji je, zapravo, vukao konce ili bar podržavao i podsticao pripadnike Vojske Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Da li ovom presudom padaju u vodu i pokušaji političara iz Sarajeva da preko nje izdejstvuju reviziju postupka pred Međunarodnim sudom pravde, gde je Bosna svojevremeno vodila proces protiv Srbije, tereteći vlast u Beogradu i za genocid? Podršku za reviziju tog postupka pruža im i haški tužilac DŽefri Najs, koji je zastupao optužnicu protiv Slobodana Miloševića. On je, svojevremeno, u periodu pre 2005. godine, bio u stalnom kontaktu sa Momčilom Perišićem, kada se tužilaštvo nadalo da generala neće optužiti, već da će ga dovesti u Hag kao ključnog svedoka koji će pomoći da se dokažu optužnice protiv Slobodana Miloševića. Iz tog vremena je i nezvanična priča da je Perišiću nuđeno da ne bude optužen, ako uperi prst u Miloševića i optuži ga da je znao i daje odgovoran za masakr u Srebrenici. Prema odluci sudskog veća, dokazi ne pokazuju, van svake razumne sumnje, da je Perišić mogao da predvidi da će Vojska RS izvesti sistematsko istrebljenje u Srebrenici, kao i da nije imao efektivnu kontrolu nad Ratkom Mladićem niti nekim drugim njegovim oficirom, a da je imao efektivnu kontrolu nad oficirima Vojske RSK koja je raketirala Zagreb u maju 1995. godine. Predajući se 2005. godine dobrovoljno Hagu i „bežeći“ od Vrhovnog vojnog suda u Beogradu, gde mu se sudilo za špijunažu, Perišić nije ni slutio da će ga, posle šest godina, zadesiti jedna od najvećih kazni koje je ovaj sud izrekao.