Statusno neutralno lobiranje

Dubravko Kolendić Već dve decenije najraznovrsniji svetski, evropski i regionalni političari i diplomate dolaze u Beograd ne bi li sprečili, ublažili ili prekinuli neki od akutnih konflikata u ovom delu sveta. Zašto i dalje dolaze baš na ušće Save u Dunav, a podno Avale? Zato što je Srbija „najvažniji činilac na Balkanu“, kako kaže turski ambasador u Beogradu Ali Riza Čolak u intervjuu za NIN. A da li je to pohvalno? Pa baš i nije. Jer to samo dokazuje da svi oni smatraju da je Srbija, budući da je „najvažniji faktor“, istovremeno i „najvažniji (čitaj potencijalno najopasniji) remetilački faktor“ novog evropskog poretka. A da li je to baš tako? Izgleda da Evropska unija, ali i SAD, pa i Rusija smatraju da jeste tako, a neće biti da su baš potpuno u pravu. Činjenica je da Srbija ima niz nerešenih i veoma akutnih problema kako sa susedstvom, tako i u samoj zemlji, koji mogu lako da se pretvore u neki novi konflikt. Tu su pre svega odnosi sa otcepljenom pokrajinom Kosovo, koji se i ne mogu nazvati odnosima, a da ne pominjemo stanje u Sandžaku i nezadovoljstvo Albanaca u Preševskoj dolini. A poruka nemačke kancelarke Angele Merkel prilikom nedavne posete Beogradu bila je šokantno jasna: sa nerešenim odnosima sa Prištinom Beogradu ostaje daleko van domašaja i pomisao na neko ozbiljno približavanje Evropskoj uniji. Pošto je to otrežnjavajuće saznanje izazvalo šok zvaničnog Beograda, to su neki i u samoj Uniji shvatili da ne bi trebalo odbaciti Srbiju tek tako. “Ako Hrvatska uđe u EU, a Srbija bude izolovana, čeka nas pakao”, upozorio je još februara ove godine slovenački premijer Borut Pahor grupu američkih senatora. To saznajemo iz upravo na Vikiliksu objavljenih američkih depeša. Biće da su odgovorni u Briselu, evropskim metropolama, ali i u Vašingtonu ozbiljno shvatili dobronamerno upozorenje iz LJubljane. Stoga ne čudi da je odmah posle Merkelkinog šamara Beogradu ona posetila Sloveniju, a LJubljana je poručila da će se angažovati na ubrzanju puta Srbije ka EU. Republika sa “sunčane strane Alpa” želi da se pozicionira kao medijator između Beograda i Prištine, a sve u cilju da se Srbiji otvori neki prostor za dobijanje statusa kandidata za EU do kraja godine – čime bi se veoma direktno podržala (u suštini ipak) proevropska politika Borisa Tadića i dala mu se podrška pred neminovne parlamentarne izbore sledećeg proleća. U tim svojim nastojanjima ova bivša jugoslovenska republika nije usamljena, jer se već, prema nekim diplomatskim izvorima, formirao mali “prosrpski lobi” unutar EU, koji čine još i Austrija, Češka, Slovačka i Mađarska. Premijer Pahor je tako pretprošle subote privatno boravio u Beogradu i puna četiri sata razgovarao sa predsednikom Borisom Tadićem o “nekim važnim pitanjima bezbednosti”, kako je sam izjavio. Novine su odmah pisale da “Pahor miri Tadića i Merkelovu”. O detaljima tog susreta, koji su srpskoj javnosti ostali nepoznati, Pahor je, kako se saznaje, već upoznao američku i nemačku stranu. Biće da je prvi konkretan rezultat tog nezvaničnog posredovanja i prošlonedeljni dogovor pregovarača Beograda i Prištine o “carinskom pečatu” bez obeležja “republike Kosovo”, na koji su nakostrešeno reagovali ekstremisti s obe strane “administrativne granice”. A dogovor o carinskim pečatima i katastru predstavlja “veliki korak napred” u odnosima Beograda i Prištine, odmah je ocenio izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju (Slovenac) Jelko Kacin. Još prošlog februara, dok je boravio u Vašingtonu, gde se sastao i sa predsednikom Barakom Obamom, Pahor je u predavanju na čuvenoj Školi za međunarodne odnose univerziteta DŽon Hopkins u Baltimoru upozorio Prištinu da treba da “pokaže političku volju i strpljenje za dijalog sa Srbijom”. “Vlada Kosova treba da bude veoma otvorena i pažljivo da sluša šta Srbija ima da kaže o problemima između dve zemlje i prizna neka njena rešenja kao konačna“, rekao je on tada. I sada dolazimo do vanevropskog faktora (de)stabilizacije našeg regiona – do SAD. “Tokom decenije ratova za jugoslovensko nasleđe, presudan uticaj na ishod sukoba pokazale su SAD. I danas, kada u nastojanju da osiguraju sebi članstvo u EU sve države nastale na tlu SFRJ prihvataju posredovanje Evropske komisije u svojim međusobnim sporovima, nikakav konačni sporazum nije moguć bez odobrenja iz Vašingtona. I pojedine uticajne zapadnoevropske države, ukoliko se odluče da se umešaju u zbivanja u jugoistočnoj Evropi, uvek vode računa da se prethodno usaglase sa SAD”, kaže za NIN Dušan Reljić, naučni saradnik Nemačkog instituta za međunarodnu politiku i bezbednost iz Berlina. „Nastojanja pojedinih lokalnih ili regionalnih aktera, kao što su Slovenija odnosno Turska, da se istaknu kao posrednici, su prateće pojave, od njih ne zavisi ishod procesa.” – smatra on. To je svakako tačno, ali Turska ima određeni uticaj, kako kaže za NIN Adam Balcer, programski direktor varšavskog tink-tanka (jedne od organizacija koje istražuju probleme i pokušavaju da utiču na donosioce odluka i javno mnenje) Demos-Europa i dobar znalac ovdašnjih (ne)prilika. “Zapadni Balkan je evropska regija u kojoj Turska ima najveći uticaj, ali ona nema presudnu ulogu, osim tamo gde ima dosta muslimana: u Albaniji, BiH, Makedoniji i na Kosovu. NJena uloga se može porediti sa ulogom Rusije među pravoslavnim zemljama”, kaže Balcer. S ovim stavom se slaže i Žarko Petrović, direktor istraživanja beogradskog Fonda za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC): “Turska se, iako vodi na zapadnom Balkanu politiku u okvirima NATO, nikako ne može smatrati ravnopravnim partnerima EU i SAD u regionu. Turska radi prvenstveno za sebe i vodi nacionalnu politiku, ali je nikako ne treba smatrati za destabilizirajući faktor u regionu”, kaže Petrović za NIN. Turska uspešnost na zapadnom Balkanu je obrnuto srazmerna “mrzovolji EU” u vezi sa proširenjem i neodlučnosti ovdašnjih elita da sprovode neophodne reforme na putu ka Uniji. “Veća odlučnosti EU ka proširenju i veći elan zapadnobalkanskih elita za reforme drastično smanjuju manevarski prostor Turske”, kaže Petrović. Taj prostor je naročito ograničen što se tiče eventualnog posredovanja Ankare između Beograda i Prištine, jer se ti pregovori vode ionako pod pokroviteljstvom EU, gde Turska nema neki veći uticaj. Ipak, Dušan Reljić smatra da bi dalje barijere na EU-putu neke zapadnobalkanske političke aktere, koji u Turskoj vide “prirodnog istorijskog saveznika” mogle da okrenu potpuno ka Ankari. To se, međutim, smatra on, neće desiti sa kosovskim Albancima, koji, barem trenutno, nemaju razloga da ugroze svoj ekstremno blizak odnos sa vladom u Vašingtonu. Znači da će se naše zajedničke sudbine i dalje rešavati u Beloj kući i birokratskim staklenicima Brisela. Istorijat: Od molbi do holbrukovanja Nezavršeni (i manje-više neuspešni) proces posredovanja u rešavanju problema nastalih raspadom SFRJ počeo je jula 1991. Tada je tadašnja Evropska zajednica donela Deklaraciju o mirnom rešavanju jugoslovenske krize i poslate su prve posmatračke misije EZ („pekari“ i „poslastičari“, kako su ih nazivali zbog belih uniformi) u borbama zahvaćene oblasti. Krajem te godine i Ujedinjene nacije šalju civilne posmatrače, a uskoro i mirovne trupe u Hrvatsku i kasnije u Bosnu i Hercegovinu. Od tada, pa sve do danas, brojni ugledni političari i diplomate bili su angažovani da spreče, ublaže ili barem lokalizuju „treći balkanski rat“. I ko se još (ne) seća: Hansa van den Bruka, lorda Karingtona, Đanija de Mikelisa, Sajrusa Vensa, lorda Ovena, Žozea Kutiljera, Karla Bilta, Vorena Kristofera, Felipea Gonzalesa, Torvalda Stoltenberga, Ričarda Holbruka, Martija Ahtisarija, koji su nastupali ili samostalno ili kao specijalni emisari, bilo na čelu raznih EU-trojki, kontakt grupa, komisija i misija i dolazili u Beograd sa ponudama, molbama, naredbama, ultimatumima i pretnjama. Čini se da je najuspešniji do sada bio Amerikanac Holbruk, koji je 1995. izboksovao pristanak svih zaraćenih strana na mir u Bosni i Hercegovini i prihvatanje mirovnog sporazuma. On je samo nekoliko dana pre početka NATO-agresije na Srbiju i Crnu Goru marta 1999. pokušao da ubedi Slobodana Miloševića da popusti i po pitanju Kosova. Rezultati tog susreta su nam dobro poznati. Srbija je ključna zemlja na Balkanu Ali Riza Čolak ambasador Turske u Srbiji Turska ne radi protiv Srba i vrlo joj je stalo da sve balkanske države budu deo Evropske unije i NATO-a, kaže u intervjuu za NIN Ali Riza Čolak, ambasador Turske u Srbiji. Turska pokazuje poseban interes za Bosnu i Hercegovinu, Sandžak i Kosovo. Zašto? Ne samo za njih već i za Bliski istok, Severnu Afriku, centralnu Aziju... živimo u globalizovanom svetu, svako utiče na svakog. Stalno ponavljamo da želimo da budemo u okruženju saradnje i mira. Istoriju ne možemo da promenimo i stoga treba da se usredsredimo na budućnost i tešnju saradnju. Vaš ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu je rekao da je Srbija pozvala Tursku da bude posrednik u dijalogu sa Prištinom. Beograd je to demantovao. Ministar Davutoglu nije rekao da je Beograd zvao Tursku da posreduje. Možda je došlo do greške u prevodu za sajtove na engleskom. Rekao je da Turska podržava dijalog između Beograda i Prištine i, da će, ako bude pozvana, rado dati svoj doprinos, kao što je učinila u dijalogu između Srbije i Bosne i Hercegovine. Mi želimo da sve balkanske države budu deo Evropske unije i NATO-a. Verujemo da je Srbija ključna zemlja na Balkanu, bez koje nije moguće stvoriti zonu mira. Kosovo priznajemo sa njegovom teritorijom i granicama, ali vi nigde ne vidite turske izjave koje kritikuju Srbiju u vezi s Kosovom, uključujući i krizu na severu. Srbija je za nas jedna prijateljska zemlja u regionu, isto kao i Kosovo. I naravno da bismo voleli da se odnosi Srbije i Kosova normalizuju. Milorad Dodik ima velike rezerve povodom turskih inicijativa i kaže da “Turci rade protiv interesa Srba”. Ne znam šta je gospodin Dodik time hteo da kaže, ali što se mene tiče Turska uopšte ne radi protiv Srba. Naprotiv, trudimo se da poboljšamo saradnju na svim poljima. Ministar Davutolu je posetio Banju Luku da bi se sreo sa predsednikom Dodikom. Mi priznajemo Dejtonski sporazum. Republika Srpska je jedan od entiteta BiH koju mi priznajemo. Naš ministar je bio tamo i pozvao je Dodika u Tursku. Ponudio mu je razvoj ekonomskih odnosa i pomoć za razvoj infrastrukture Republike Srpske. Verujemo da imamo poverenje srpske strane, a ako je ono negde zagubljeno, mi toga nismo ni svesni. Žao mi je što čujem ovakve Dodikove izjave, ali ako on tako oseća, treba to i da pojasni. Primetne su inicijative vaše zemlje i u vezi sa Sandžakom. Sandžak je most prijateljstva između Srbije i Turske. Razvoj i stabilnost Sandžaka su važni i za dobrobit cele Srbije. Predvodio sam tursku delegaciju koja je posetila Sandžak u junu. Pre odlaska tamo, delegacija se sastala i sa resornim ministrima u Beogradu. U Novom Pazaru smo posetili sve zainteresovane strane uključujući izborne liste, verske vođe i predstavnike nevladinih organizacija. Nismo išli kao posrednici. Nismo tamo išli da postavljamo uslove ili da manipulišemo. Nismo im rekli uradite ovo, uradite ono. Otišli smo samo da damo poruke kakav Sandžak treba da bude da bi se razvijao kao region i privukao investicije. Zauzvrat nisam očekivao nikakvu poruku ili obećanja. Nakon svih ovih godina, ne bi bilo logično očekivati da se ljudi opredele tek tako, kao da ste ih dotakli čarobnim štapićem. Mi i Vlada Srbije se tu potpuno slažemo. Ponavljam, naša poruka političkim, verskim i privrednim liderima Sandžaka je bila: molimo vas da pokušate da nađete način da ublažite tenziju u ovom regionu. Zato što ta tenzija radi protiv budućnosti Sandžaka i protiv budućnosti susednih regiona. Rekli smo im da mi vidimo Sandžak kao deo Srbije, zauvek će to biti deo Srbije. Nove promene granica u regionu su neprihvatljive.