Rat protiv geografije

Nesvrstani ponovo nastupaju. Pozornica je i ovog puta Beograd. Taman kada smo pomislili da je taj Klub nesvrstanih zemalja rasformiran, i da više ne prima nove članove, i da je prestao da naplaćuje članarinu, nekako su se opet okupili u Beogradu, gde su čitava dva dana raspravljali o smislu postojanja i svetskoj politici. Ili, o smislu svog postojanja u svetskoj politici. Nedostajao je, doduše, jedan bitan detalj: ovog puta nije bilo šatora pukovnika Gadafija, njegovih kamila, i uopšte jedne nesvrstane ekstravagancije. Neki od nesvrstanih su izgleda zaključili da je možda ipak vreme da se negde svrstaju, i da raskrste sa despotijom kao nekom vrstom trajnog političkog i društvenog stanja. Negde u srcu nesvrstanih su otkrili da postoji i nešto što se zove demokratija. Čovek, ipak, često ume da bude sentimentalan iz raznoraznih razloga. Verujem da u Srbiji i dalje postoji jaka doza sentimentalnosti kada je reč o nesvrstanima. Teško je sada reći da li je taj sentiment sličan onome prema muzici osamdesetih, ili prema nestanku prodavnica ploča, ili žalu zbog laganog odumiranja bioskopa, ali sasvim sigurno je da mnogima i dalje prija ta iluzija da su ti nesvrstani zaista bili nesvrstani, da su nesvrstani bili nekakav važan svetski politički faktor, i da su oni promenili svet. A kada se pogleda istorijat nesvrstanih, i tajming njihovih susreta, vidljivo je da on pripada onome što je u nekoj zajedničkoj mitologiji ovih prostora označeno kao “zlatne godine”, ili jednostavno kao “neka bolja vremena”. To je za mnoge već dovoljno da nesvrstane proglase za nešto najbolje što nam se ikada desilo. No, kad se malo pažljivije pogleda ta fasada, pa i sam naziv pokreta, vidljivo je da sve to više podseća na neku grupu nestašnih dečaka, kojima su odrasli dozvolili malo zaluđivanja da menjaju svet, nego na neku ozbiljnu političku snagu. Što se tiče Srbije, sad smo se već zagubili u šumi naših spoljnopolitičkih stubova. Ako smo uspeli dobro da prebrojimo, i ako u međuvremenu nije otkriven neki novi stub, ili bar stubić, nesvrstani su stub broj 5 naše spoljne politike. Kako bi rekao naš čuveni komediograf, transkribovan na današnji jezik, mnogo je, brate, da Srbija ima pet stubova spoljne politike. Onakve zemlje, i onakvi veliki narodi, pa imaju jedan ili dva. A mi ni manje ni više nego pet! Ne pomaže mnogo ni činjenica da današnja Srbija ima u Pokretu nesvrstanih status posmatrača, jer je očito da se u taj pokret ulažu velike nade i velika spoljnopolitička energija. Srbija je svoj ponovo probuđeni entuzijazam u vezi sa nesvrstanima uglavnom povezala sa kosovskim problemom. Zahvaljujući članicama ovog pokreta, Srbija je, kako se kaže, uspela da Kosovo drži dalje od članstva u Ujedinjenim nacijama, i u tom poslu su članice pokreta imale odlučujuću ulogu. Ali, ako se to može svrstati u neki veliki spoljnopolitički uspeh, onda se postavlja pitanje otkud toliko skepse u samoj srpskoj vladi oko floskule kako nikada nećemo priznati Kosovo. Mnogi su već primetili da nije nikakva uteha što mi ne priznajemo Kosovo, i što nas u tome podržavaju mnoge članice Pokreta nesvrstanih, ako se faktičko priznanje Kosova odigrava svakog dana, u sitnim koracima; ovde onaj dogovor, onde onaj sporazum, ovamo onaj pečat, onamo ona dokumenta, i tako će jednog dana to nekakvo faktičko nepriznavanje ostati samo prazna ljuštura. Naši nesvrstani prijatelji će možda, a možda i neće, ostati s nama i do kraja principijelni, ali moramo se zapitati da li je to samo utešna nagrada u vrtlogu svetske politike, u kojoj se i dalje teško snalazimo. Nakon skupa u Beogradu bi zato zaista trebalo otvoriti pitanje hoćemo li se mi i dalje igrati nesvrstanih, ili ćemo za promenu pokušati da se negde svrstamo? Svet je od 1961. godine više puta transformisan, a jedna od transformacija se upravo odigrava u arapskom svetu. Najgore što nam se može desiti je da vodimo rat protiv geografije, što čini mi se da upravo radimo. Stoga bi geografska karta čini mi se trebalo da bude osnov, pa ako baš hoćete i glavni stub naše spoljne politike. Nesvrstane bi, dakle, trebalo staviti u neku sentimentalnu kutiju zajedno sa bioskopskim kartama iz zlatnog doba Festa, a srpski političari bi pre svakog međunarodnog susreta trebalo da uvedu ritual pomnog proučavanja geografske karte Srbije i njenog okruženja. (Autor je novinar iz Beograda)