Tihi rat u vladi

Ivica Dačić ima transakcioni pristup politici, ocenjuje u depeši bivša otpravnica poslova američke ambasade u Beogradu DŽenifer Braš, objašnjavajući da je kod lidera socijalista jasno da želi da mu se pomogne u dobijanju međunarodnog kredibiliteta a da je zauzvrat spreman da, srazmerno, pomogne američkoj politici na Balkanu. U istoj depeši se navodi da se Dačić javno ponosi što je dobio vizu na pet godina i što će biti prvi srpski socijalista koji će posetiti Ameriku, ali u desetinama drugih depeša srpski lideri, kao da su na terapeutskom kauču, opisuju šta im sve rade, i šta sve ne rade a morali bi, njihovi koalicioni partneri. Tako će Cvetkovićeva vlada možda ostati zapamćena kao prvorazredni politički fenomen jer će sve njene članice u Skupštini poginuti za njenu stabilnost, u medijskim nastupima se distancirati od mangupa u Vladinim redovima, dok će je u nezvaničnim kontaktima napadati mnogo oštrije od opozicije. Možda to deluje nelogično za nekog zapadnog posmatrača, ali jeste najprirodnija posledica transakcione ideologije koja vlada srpskom politikom. Kada je prvi zamenik premijera, Ivica Dačić, izjavio da je parola da Srbija nikada neće priznati Kosovo ”prazna formulacija koja nikoga ne obavezuje”, politički analitičari su mogli da postave samo dva pitanja – kada počinje izborna kampanja i hoće li cela koalicija nagnuti udesno kako bi viškom patriotizma nadomestila ozbiljan manjak rezultata u evropskim integracijama i ekonomsko-socijalnoj dezintegraciji. Ili je samo Dačić odlučio da nekoliko meseci pred izbore sopstvenim biračima objasni kako je apsolutno samostalan, te da se nimalo ne ustručava da razbije glavni refren ovdašnje spin-politike – nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova, a u Evropu ćemo ući znatno ranije nego što misle Nemačka ili Francuska. “Mislim, nećemo da priznamo, ali ćemo priznati sve ostalo”, rekao je Dačić i upitao neimenovane političare, a sva je prilika da nije mislio na Vojislava Koštunicu ili Čedomira Jovanovića, ”da li misle da je narod lud?” Lider socijalista je možda za dva minuta ćaskanja sa novinarima uspeo da razbije čitavu kosovsko-evropsku mantru, koju srpski funkcioneri ponavljaju zevajući, ali je još daleko do odredišta koje bi socijalistima garantovalo da i nakon sledećih izbora odlučuju koja će vlada biti formirana. Nekoliko Dačićevih poteza, od samokandidovanja za budućeg premijera do poigravanja sa mostom na Adi koji za sve članove Demokratske stranke ima već mitsko značenje (“Most na Adi je nepotreban. Lep je i atraktivan, ali ga ja iz praktičnih razloga ne bih nikada gradio”, rekao je ministar infrastrukture Milutin Mrkonjić), ukazuju da socijalisti ne žele da budu samo obična scenografija Tadićevim demokratama ili da bar žele da ubede sopstvene birače u samostalnost. Tihi, neobjavljeni rat vladajućih stranaka se obično tumači potrebom manjih stranaka, Mlađana Dinkića i Ivice Dačića, da preskoče cenzus tako što bi birače ubedili da oni nisu samo glasačka mašina velikoj Demokratskoj stranci, već stranke koje su toliko toga mogle da ostvare samo da ih neimenovane i sveprisutne sile nisu blokirale i spoticale na tom misionarskom putu. “Svi lideri vladajuće koalicije dobro znaju šta sve nisu ostvarili a obećali su i kako se izborna kampanja približava stranke vladajuće koalicije će se sve više distancirati od rezultata Vlade. U tom priznavanju neuspeha za koje će već biti odgovorni druge članice vladajuće koalicije, Dačić i Dinkić, ali i svi drugi lideri, pokušavaće da operu ruke od najvećih Vladinih propusta, promašaja i da tako zauzmu što bolje pozicije pred naredne izbore”, ocenjuje programski direktor CeSida, Đorđe Vuković. Nešto prizemnija objašnjenja za rađanje pokreta nesvrstanih u Cvetkovićevom kabinetu odnose se na veoma neugodnu činjenicu da je, pored Kosova, glavni zahtev obračun sa korupcijom u kojem bi, pored opozicije i loše opredeljenih tajkuna, morao da bude na udaru i neko iz vlasti. Budući da je pravosuđe reformisano tako uspešno da ni koalicioni partneri nemaju sumnje da je ta oblast pod gvozdenom kontrolom DS, u vladajućoj koaliciji se već mesecima šire upozorenja da bi tužioci mogli da se pozabave Dačićevim ili Dinkićevim saradnicima, jer se zbog bilo kog pojedinaca ne sme žrtvovati evropska budućnost. I dok posmatraju kako u Briselu raste rejting Verice Barać, u samoj vladi se sve češće vode rasprave na čijim bi rukama mogle da se nađu lisice negde uoči izborne kampanje. Kao jedan od razloga za zaoštravanje Dačićeve retorike navode se istražne radnje oko Galenike ali i jednog od najznačajnijih ljudi SPS iz senke, Dragana Tomića (Simpo), ali ne treba zaboraviti da su tužilaštva ili sudovi ugušeni materijalima koji nikada nisu stigli do presude. Iako će pouzdani izvori reći da važni biznismeni, koje je Tadić izneverio, već rade na poboljšanju odnosa između naprednjaka i socijalista, koji bi već sastavili novu vladu, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić izgleda nisu zaboravili kakav je dribling Dačić napravio nakon što su na Kalemegdanskoj terasi, pred svim medijima, potpisali sporazum o formiranju vlasti u Beogradu. Ako se Dačićev nastup može opisati kao kontrolisana, prigušena provokacija, Dinkić će u kampanju ući sa više rizika, ali i uz mogućnost da kao stub vladajuće koalicije bude predvodnik pokreta ogorčenih i poniženih protiv svemoćnog Beograda. U samoj Demokratskoj stranci su, posle Dinkićevog izbacivanja iz Vlade i njegovog stoičkog prihvatanja tog poniženja, spremni da tolerišu njegovu kampanju pod uslovom da se koncentriše na otimanje glasova naprednjacima, Demokratskoj stranci Srbije ili radikalima. Iako obojica moraju da sami nađu put do parlamenta, Dinkić i Dačić su zamalo prekinuli svaku komunikaciju zbog prepirke oko partitokratije u javnim preduzećima, ali su sukob kanalisali posrednici iz DS. To primirje neće trajati do početka kampanje, jer će u stalnom pregrupisavanju, pomeranju pozicija, stranke nužno morati da za sebe osvajaju i zadrže prostor. Jedna od sledećih tačaka sukoba mogla bi da bude bitka za naklonost sindikata, jer sindikati u Srbiji jesu jedini u demokratskom delu sveta koji grozničavo pokušavaju da budu što bliže vladi, a što dalje od radnika. Centralna stranka vladajuće koalicije na izbore će izaći sa kandidaturom za članstvo u EU, “Zoranovim i Nenadovim mostom” i medijsko-NGO mantrom da je vlada imala propuste ali je alternativa svakako gora. Dok čeka signale iz Brisela, Boris Tadić se, navodno, lomi između ideje da zaigra na patriotsku kartu, kako bi na čvrstom “ne” Merkelovoj možda dobio glas više od Nikolića ili da dobije kandidaturu pa makar izgubio izbore i sever Kosova, jer će se njegova stranka lako vratiti na vlast čim se građani upoznaju sa kadrovskim i kreativnim potencijalima naprednjaka. Priču o velikoj koaliciji će demantovati funkcioneri obe velike stranke u Srbiji, ali se ona svejedno stalno pojavljuje u medijima i svim političko-poslovnim kuloarima Srbije. Kada je Ivica Dačić prvi otvoreno progovorio o koaliciji Tadića i Nikolića, analitičari i ostali vlasnici kristalnih kugli bili su uvereni da je to samo odraz ljutnje prevarenog partnera kojem je lepo obećano da je on strateški partner DS do 2020. godine. Nešto kasnije se ispostavilo da DS i naprednjaci imaju redovnu komunikaciju ali i da sve manje stranke rado koriste tezu o velikoj koaliciji, jer znaju da ta priča nimalo ne prija Tadićevim i Nikolićevim biračima. Najveću korist od velike koalicije, koja se događa samo u medijima, mogao bi da ima upravo Dačić jer svojim biračima može da poruči – zašto mi zamerate, kada svi ostali žele da naprave koaliciju sa Tadićem. ”Sve je moguće, ali mislim da velike stranke samo time pokušavaju da smanje apetite ili ucenjivačke ambicije manjim strankama. Ne vidim zašto bi delili vlast, ako već mogu da je uzmu sami ili uz pomoć manjih stranaka, mada će već biti napravljen dogovor o nekakvoj međusobnoj zaštiti, posebno njihovih ekonomskih interesa”, reći će jedan član Vlade, koji priznaje da priču o velikoj koaliciji čuje gotovo svake nedelje, kao i da u poslednje vreme to čuje od nekih ambasadora. Srbija će u kampanju verovatno ući tek sledećeg februara ili marta, ali su već odavno počele velike izborne pripreme od kojih je najvažnija bitka za sponzore. A o glavnim prestrojavanjima ili transakcijama saznaćemo iz nekih budućih Asanžovih otkrića.