Malo razloga za optimizam

Već se pitamo kako će izgledati naredna godina. Ovu jedva čekamo da ispratimo, jer će nam, kad se podvuče crta, biti lošija nego što smo se nadali. U odnosu na očekivanja i mogućnosti, završićemo je sa višim inflacijom i budžetskim deficitom i nižim privrednim rastom i ličnom potrošnjom. LJudski je nadati se da bi 2012. trebalo da bude bolja, ali, kako stvari stoje, veliko je pitanje da li će tako i biti. Možemo se nadati da će svet, i mi sa njim, nastaviti da se oporavlja od krize i da se neće desiti novi finansijski potresi, kako u javnim finansijama, tako i u bankama i drugim finansijskim institucijama. Napredak u evropskim integracijama, uz kakvu-takvu političku stabilnost, mogao bi Srbiju da uvede u mirnije vode i da usmeri investitore na analizu (samo) ekonomske isplativosti investiranja. Pa da ostvarimo solidnu stopu rasta od 3-4 odsto i da uz stabilnije cene i porast zaposlenosti kažemo da smo bar krenuli napred. Aktuelni podaci nam, međutim, ne daju razlog za optimizam. U letnjim mesecima industrijska proizvodnja se srozala do prošlogodišnjeg proseka, a intenzitet njenog pada u junu i julu može da se meri samo sa kriznim periodima (bombardovanje, ubistvo premijera, početak krize 2008). Najviše su stradali delovi industrije oslonjeni na izvoz, a naročito osnovni metali. Ne bih da slutim, ali nameće se poređenje – kada je proizvodnja klecnula u avgustu i septembru 2008. (da, to su dani „naše šanse u krizi“) upravo je manja proizvodnja gvožđa i čelika bila odgovorna za to. Jasno i zbog čega – zbog manjih narudžbina iz inostranstva. I sada pristižu loše vesti o svetskoj konjunkturi, pa ostaje da vidimo kolika je snaga tog novog talasa. Da li će samo da nam pokvasi noge ili će da nas ozbiljnije zapljusne. Jednako su loši tekući rezultati u spoljnoj trgovini. Dok se uvoz drži (gotovo nikad ne treba sumnjati u našu sposobnost da nešto uvezemo), izvoz oštro opada. Posledica je rastući deficit u trgovini sa svetom i, drugim rečima, veća potreba za devizama. A, kako platni bilans pokazuje, u prvoj polovini godine tu potrebu za devizama uspeli smo da zadovoljimo. Jedino što zabrinjava jeste struktura izvora inostranog novca. Desetostruko su, naime, u odnosu na prošlu godinu uvećane kupovine naših državnih hartija od vrednosti, koje Vlada i NBS prodaju da bi se zadužili (Vlada) i vodili monetarnu politiku (NBS). Problem je u tome što na ovaj način prispelih 750 miliona evra može vrlo brzo da promeni smer, jer je reč o kratkoročnom kapitalu. Da već trpimo odliv kapitala vidi se iz toga što su banke otplatile inostranstvu više kredita nego što su koristile nove kredite (ta razlika je veća od 800 miliona evra za pola godine), pri čemu je, zanimljivo, ceo taj iznos koncentrisan na kratkoročne kredite. U svemu, postavlja se pitanje - šta ako se zaustavi priliv kapitala. To ne mora da bude zbog naše nestabilnosti, već zbog potresa u okruženju, kao u 2008. Onda ćemo imati samo odliv novca iz Srbije, smanjenje deviznih rezervi, manjak deviza na tržištu i, sledstveno, oštru depresijaciju dinara i moguće poteškoće u finansiranju deficita budžeta. Da bi se predupredio ovakav scenario potrebno je smanjiti zavisnost sistema od kratkoročnog priliva kapitala. I tu se vraćamo na dve stare stvari. Prva su strane direktne investicije, kao zdrav vid priliva kapitala koji treba da zameni kredite i dužničke hartije od vrednosti. U tom smislu, dobro je što i dalje imamo podršku MMF-a, ali je loše što nedovoljno brzo popravljamo ambijent za poslovanje. Druga je da se deficit budžeta drži u predviđenim granicama. Time dolazimo do rebalansa budžeta za ovu i do budžeta za sledeću godinu. Vreme je da se rashodi prilagode opadajućim prihodima i da Vlada pokaže rešenost i doslednost do kraja ove i u sledećoj godini. I ova pretpostavka odiše optimizmom, ali, kao što rekoh, ljudski je nadati se. Ili, ako vam je lakše da prihvatite – nada umire poslednja. I još nešto za kraj. Ako se, ne daj bože, potvrdi da su loši letnji rezultati najava trajnih problema, i staro i mlado će tražiti pomoć države i nove antikrizne mere. Umesto da se iznova izmišljaju nove mere, čime se zabašuruju sumnjivi rezultati ranijih, dovoljno i potrebno bi bilo da se samo ostvari ono što je prirodno i odavno poznato: da se ljudi rasterete nepotrebnih prepreka i troškova u poslovanju, da im se plati ono što im se duguje i da se novac ne troši uludo i mimo (ekonomske) logike. Ništa više, ali ni manje. (autor je član Fiskalnog saveta i urednik biltena Makroekonomske analize i trendovi)