Negovanje Pere pisara

Samo dragi Bog može da pomogne onima koji kod nas pokušavaju da dođu do nekog dokumenta, ili da reše kakav administrativni problem. Nepregledni redovi ljudi sa svežnjevima potvrda, uplatnica i fotokopija u ruci, namrštena lica s druge strane šaltera i beskrajno vreme čekanja, slika i prilika su administrativnog haosa, bolje reći ludila, koje danas kruži Srbijom. Ne daj bože da nemate neku od potrebnih potvrda, jer ni biti živ nije dovoljan dokaz da postojite. A bez ličnih dokumenata za identifikaciju onemogućeni ste da koristite bilo koje pravo koje vam, kao svakom građaninu, pripada - da radite, da se lečite, da glasate... Tu je prepreka u vidu „Pere pisara“, koji će vam kratko odbrusiti – ne može, nije po zakonu. “Čari“ virtuelnog života osetio je i Beograđanin Slobodan Jovanović (34), jedan od više hiljada ljudi u Srbiji kojima je uskraćeno pravo na ličnu kartu, jer nemaju adresu, odnosno vlasnički list ili ugovor o zakupu. Pre tri meseca, vozeći automobil, Jovanovića je zaustavio policajac i zbog neposedovanja dokumenata ga prijavio sudu. On odlazi u sud da mu kažu kad je ročište, jer ga pozivar ne može naći – bez adrese je. Sud traži ličnu kartu da bi utvrdio da je to on, Jovanović. Nije imao ličnu kartu jer je u MUP-u nije mogao dobiti već tri godine, pošto nije imao prijavljeno mesto boravka (posle razvoda, bivša žena ga odjavila). Otkako nema ličnu kartu, kako mu koji dokument ističe, ne može da ga produži ili menja. Dolazi kod zaštitnika građana Saše Jankovića i zbog problema koje ima sa administracijom najavljuje štrajk glađu. Jovanović je najpre hteo da štrajkuje ispred zgrade u kojoj je kancelarija ombudsmana, ali mu je Janković predložio da protestuje u njegovoj kancelariji i da tako zajedno podstaknu rešavanje problema koji se ogleda u administrativnoj rigidnosti organa državne uprave, te da država ne može građanima uskratiti lična dokumenta samo zato što nemaju stanove ili ih nisu zakupili. „Porazna je činjenica da nama treba UNDP, UNHCR, EU, Savet Evrope, da bi administracija obratila pažnju na hiljade obespravljenih građana, bez prava na ličnu kartu“, upozorava Saša Janković, navodeći da se najveći broj pritužbi odnosi na ćutanje administracije, sporost, neusklađenost procedura, očigledno pogrešnu primenu zakona i druga kršenja načela dobre uprave. Tek pod pritiskom promenjen je Zakon o prebivalištu i boravištu, a sada, i podzakonski akt koji treba da reši sve slučajeve poput Jovanovićevog, kojih u Srbiji, kako tvrde nevladine organizacije, ima oko 30.000. Jednostavno, da budu prijavljeni pri centrima za socijalni rad i da sa tom adresom dobiju ličnu kartu. Jovanović je zbog toga prekinuo štrajk glađu, ali je u „pripravnosti“, sve dok se ceo problem ne reši. U međuvremenu, sud je Jovanoviću poslao poziv preko ombudsmana, kaznio ga, ali on nema novca da plati kaznu i mora ići u zatvor. Hoće li mu i tamo tražiti ličnu kartu? Verovatno neće, kao što nisu tražili ni njegovom sugrađaninu Dobromiru Paunoviću (60), koji nije mogao da izvadi ličnu kartu jer ga, kako mu kažu u policijskoj stanici Zvezdara, gde i stanuje – „nema u sistemu“. Iako poseduje izvod iz matične knjige rođenih na Savskom vencu, bez obzira na to što od rođenja živi u glavnom gradu, MUP Zvezdara ne odobrava državljanstvo. „Do 1981. godine vodim se kao Srbin, a onda su me birokrate iz Starog grada, gde sam tada stanovao, po mestu rođenja oca, upisali kao državljanina Crne Gore“, vajka se ogorčeni Beograđanin. Međutim, ni u spiskovima građana Crne Gore nema njegovog imena. Paunović je proveo izvesno vreme u zatvoru ali mu nije jasno kako su ga lako „pronašli u sistemu“ kada je trebalo da ide na robiju, a sada kada želi da ostvari pravo na svoj identitet, kao jedno od osnovnih ljudskih prava, iskrsnu problemi koje više ne zna kako da reši. Od marta čeka odgovor na zahtev za državljanstvo. Jedini preostali dokument mu je vozačka dozvola, kojoj je istekao rok važenja. U crnom nizu birokratske groteske ređaju se paradoksi i fenomeni, sve jedan fantastičniji od drugog. Recimo slučaj sa izbeglicama iz Hrvatske koje žele da se vrate u stari kraj. Hrvatska država, da bi im dala dokumenta, traži i dokaz da su odjavili prebivalište iz Srbije, da ne bi imali duple lične karte. Srbija, koja time rešava jedan od svojih ekonomskih tereta, odbija da izda takvu potvrdu zato što u zakonu piše da se potvrda izdaje samo kad menjate adresu na teritoriji Srbije. Ombudsman Janković tu vidi dve mogućnosti: ako je zakon zaista tako rigidan, treba ga menjati, ako pak nije tako rigidan, kao što nije, treba izdati taj papir. Umesto toga, administracija piše građanima da prijave boravak u inostranstvu duži od 60 dana, kao što su i Slobodanu Jovanoviću sugerisali da se fiktivno prijavi negde i biće sve u redu. Dakle, spremni su i da prekrše zakon, samo da ne urade ono što treba – da reše problem koji tišti hiljade građana. Zbog problema sa biometrijskim dokumentima, koji uglavnom moraju da se izvade u Srbiji, mnogi naši građani koji duže žive u inostranstvu odustaju od njih i posežu za stranim državljanstvom i dokumentima. Inače, šta da radi čovek koji menja važeći pasoš, a onemogućen je da sa njim putuje dok ne dobije novi, jer, kako mu je službenica rekla, „tako traži kompjuterski sistem“. Umesto da promene sistem, oni maltretiraju ljude, ne hajući na zamerke i kritike. U izveštaju zaštitnika građana za 2010. godinu, nijedan od zacrtanih ciljeva reforme državne uprave (depolitizacija, racionalizacija, profesionalizacija, modernizacija) nije do kraja postignut, a ostvarivanje nekih suštinskih ciljeva nije ni počelo. Dok reformu javne uprave mnogi stručnjaci smatraju ključnim problemom tranzicije, ekstremna mišljenja idu do toga da je „glomazni, neefikasni, neprofesionalni, korumpirani i apsurdno skupi birokratski aparat, sa 30.000 viška zaposlenih, prirodni saveznik nesposobne, pohlepne i kriminogene vlasti, u ratu koji vode protiv vlastitih građana“. Odlazak pametnih (zbog malih plata), negativna i partijska selekcija od administracije su stvorili bazu za socijalno zbrinjavanje partijskih infrastruktura, pa ne čudi da je jedan pomoćnik ministra, na pitanje zaštitnika građana zašto nisu godinu dana doneli rešenje po jednoj žalbi, odgovorio: „Koristili smo se našim pravom na ćutanje administracije.“ Možda je i on jedan od onih državnih rukovodilaca koji na to mesto nije došao proverom znanja i konkursom, iako se država obavezala da će 31. decembra 2010. godine prestati služba svim visokim državnim službenicima koji na to mesto nisu došli konkursom. Dakle, odluke koje bi donosio takav državni službenik, ne bi važile. Koliko je takvih službenika, koliko je takvih odluka? Što evropski, što naši podaci, pokazuju da ih je preko stotinu. Zbog takvih birokrata i ona priča iz jednog od redova pred nekim od beogradskih policijskih stanica, o mađarskom „maleru“, kada je našem građaninu na povratku iz te zemlje, negde kod Segedina u kolima umrla tašta. Znajući da je procedura oko „uvoza“ pokojnika veoma teška i skupa, krene u improvizaciju. Kupi mašinu za veš, izbaci je u šumi, a u kutiju stavi taštu. Plati carinu na mašinu i bez problema prođe granicu. Sav srećan stane da se okrepi u nekoj kafani i malo pribere. Ali, ’oćeš, kad je izašao, od kola ni traga ni glasa. A dilema pregolema, šta prvo prijaviti: nestanak kola, ili tašte? Šta god da učini čeka ga „Pera pisar“. A nije ovaj Nušićev junak, i posle skoro sto godina, miljenik i čedo samo vladine administracije. Brani ga i štiti i Skupština Srbije. Amandman zaštitnika građana na Zakon o elektronskim komunikacijama kojim je tražio da BIA mora da pribavi odobrenje suda da prati ko s kim, koliko i kada komunicira, nije prošao u Skupštini Srbije, iako naš Ustav garantuje nepovredivost tajne pisama i drugih sredstava komunikacije. Obrazloženje zašto je vladajuća većina odbila ombudsmanov amandman dao je Srđan Milivojević, član skupštinskog Odbora za saobraćaj i veze, iz Demokratske stranke: „Kada bi morala da se traži odluka suda, to bi moglo da devalvira rad BIA. Jer o tom slučaju bi prvo morao da se obavesti predsednik suda, koji bi zatim morao da obavesti tužioca. Na kraju, to bi moralo da se zavede u pisarnici, a pisar Pera bi mogao da se hvali koga prisluškuje.“ Pitanje je i zvanično postavljeno Ustavnom sudu može li to tako, ali ovaj, kako kažu prigovarači, ćuti već godinu dana o tome. Kao da, možda, Pera radi baš u njegovoj pisarnici. Glomazni aparat Državna administracija je i dalje prevelika, a država tvrdi kako radi na njenom smanjenju. I pored toga, broj zaposlenih u državnoj upravi raste. Vlada je samo u poslednja dva meseca otvorila konkurse za više od 130 radnih mesta, pa tako broj onih koji se nalaze na „platnom spisku“ države premašuje zakonske okvire. Kada se tom broju dodaju svi oni koje država plaća, a to su ljudi zaposleni i MUP-u i ministarstvima, on prelazi 118.000 ljudi. Međutim, čini se da država koristi određene rupe u zakonu o maksimalnom broju zaposlenih, jer su iz njega izuzeti pojedini organi i ministarstva, kao što su MUP, Ministarstvo odbrane, BIA i Uprava za izvršenje zavodskih sankcija. Broj njihovih radnika uređuje se posebnim aktima. U Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu kažu kako i dalje rade na smanjenju administracije, ali da je to dug i mukotrpan proces. Oni su u poslednje vreme doneli nekoliko nekoliko zakonskih akata koji će uprostiti rad državne uprave. Tako je znatno uprošćeno vađene dokumenata građana, kao što su izvodi iz matične knjige rođenih ili venčanih. Oni sada važe doživotno, a uskoro, kada bude završen centralni registar, ova dokumenta će moći da se izvade u bilo kojoj opštini u Srbiji, a ne samo u onoj na kojoj su do sada mogla.