Osice zuje gradom

Talas vozača skutera u Beogradu i drugim gradovima Srbije, posebno talas žena, ukazao se pre tri godine. Sudeći po podacima distributera svaki peti kupac skutera poslednjih godina je žena, a za kratko vreme preko šesto njih se domoglo dozvole za vožnju. Ali, i bez ovih podataka - dovoljno je pogledati oko sebe. Ideja o održivom razvoju danas nije samo fraza, kao juče, već izvesna alternativa, pa retro od večitog modnog krika postaje i šansa da čovek u okviru sveopšte planetarne, regionalne, lokalne i porodične - tranzicione rotacije, ne oboli u predelu mozga zaduženog za osećaj ravnoteže. Donedavna civilizacijska paradigma urušava se iz dana u dan. Kad je reč o saobraćaju ljudi se sve više odriču automobila u korist bicikla, motora ili skutera. Menja se uobičajeni izgled gradskog bulevara a promena se vidi i golim okom. Ona nije samo saobraćajna. Posebno je to očigledno u društvima poput srpskog, ispod čije krhke civilizacijske skrame, ključa more socijalne, i svake druge inhibicije. „Ovde sve nekako kasno stigne pa tako i skuter, zato se tek sada bavimo tim „fenomenom“. Drugarice moje majke vozile su vespe. Sećam ih se kako se na onim starim mašinama sa menjačima, vozikaju Beogradom. Svako ima neku pasiju, a vožnja motora ili skutera nije puko iskazivanje životnog stila, mode ili statusa, plus što je realnije funkcionisanje u saobraćaju sa manjim vozilom“, kaže mi Jelica Nićiforović ispred nekadašnjeg Ineksa gde su vlasnici prvih skutera, znači vespi, vezivali svojih „pedesetak konja“ usred okupljenog mnoštva šezdesetih godina prošlog veka. Ona zbog promenjene saobraćajne regulative na Trg danas može samo peške, sa kacigom u ruci. Uglavnom, radi kao asistent režije, mada, interesuje je i analogna fotografija. Stigla je za dvadesetak minuta sa Banovog brda pod, kako kaže „jezivim okolnostima za vozače skutera“. Da je Beograd katedrala saobraćajne neravnopravnosti svedoče i ostale sagovornice NIN-a. Ubeđene su da je netolerancija vozača automobila - nepojamna. One su savremene vespa-devojke, mada, mogle bi, likom, biti i vespa-girls u klasičnom, pin ap smislu. Pojam, ili obrazac moderne, vespa-devojke, bitno se promenio od vremena kada je vespa bila dizajnirana, i kada su atraktivne devojke, retušom oblikovane do slatkog savršenstva, bile glavni adut reklamnih kampanja nakon što se ovo prevozno sredstvo izvuklo iz posleratnog gliba kome je bilo namenjeno. Jer, one više ne sede same u kolibi, kući ili u kafeu, čekajući princa na belom konju, frajera na motoru ili japija na vespi. Umesto razjapljene podređenosti, mada se ni nje ne odriču, biraju egzistencijalnu i vozačku samostalnost i, makar naizgled, fleksibilnije od muške populacije podnose tranzicioni kolaps. I svaka je - executive, dakle, nedvosmisleno, od njenog rada zavisi funkcionisanje neke šire celine! „Prvo smo brat i ja delili jednu stariju, jaču vespu i na njoj smo se prekalili. Opredelila sam se za ovu od 50 kubika, jer ne težim brzini već mobilnosti i lakoći prevoza. Malo mi je žao što više nisam jedina na ulicama Beograda, šalim se, ali raduje me veliki broj vozačica. Odgovara mi ovaj način mirnog gradskog prevoza sa šedeset-sedamdeset na sat i moram da priznam da bez skutera ne bih mogla da funkcionišem, trpeo bi i moj posao. Jako malo goriva troši, sa 500 dinara vozim dve nedelje - tvrdi Ana Ćurčin, organizatorka u JDP-u, koja se po Moskvi, gde je završila školu i fakultet, kretala biciklom. Po povratku u Beograd, pre tri godine, opredelila se za skuter jer „ne moraš da brineš o parkingu, stigneš brzo gde god hoćeš bezobrazno se provlačeći u prve saobraćajne redove.“ Imala je mnoge, kako ih zove, show-off situacije kad bi joj pala vespa, ili bi se loše parkirala, ili bi joj se suknja zakačila za vespu, ili bi joj štikla iskliznula... ali praksa sve dovede u sklad. Igrom slučaja, verovatno i tržišnih realnosti, većina sagovornica vozi baš vespe i to nove kočnica-gas modele, koji pristalice abartovanih vespi ili onih veće kubikaže zlobno nazivaju „modelom za plavuše“, što zvuči neprincipijelno jer veština vožnje skutera ne ogleda se u brzini kojom gonimo motor. Vespa nekad nije bila kompletna bez devojke iza veštog manipulatora kako mašinom tako i njenim osećanjima. Danas je prosto nemoguće videti devojku kako vozi muškarca, pokatkad tek, zamaknu za ćošak dve devojke na skuteru, mada su, mnoge od njih, ljubav ka skuterima razvile upravo sedeći iza nekog muškarca. „Moja ljubav ka motoru razvila se kad sam upoznala supruga. Kao ženi drago mi je kad vidim ženu na motoru, jer žena koja vozi, sinonim je za samostalnost, samopouzdanje i ravnopravnost. Muž je pokušavao da me nauči da vozim njegov BMW, 600 kubika, ali to je ogromna mašina koja mi nije potrebna kako bi zadovoljila osnovni razlog vožnje na vespi: da budem izuzetno pokretna u jedinici vremena, od tačke A do tačke B, kao i da uživam u vožnji po lepom vremenu. Moja mala „Honda“ je ljubičasta, ima dozu romantike, nosi sobom duh slobode“, hvali svoj skuter Sanja Počuča. Ova voditeljka Jutarnjeg programa na Pink televiziji ne prećutkuje neke od svojih vespa-skandala (korišćenje gasa umesto kočnice i obrnuto) ali tvrdi da sada vozi malom brzinom, a kacigu ne voli da stavlja da ne bi „pokvarila frizuru“ te zato koristi minijaturne ženstvene kacige, koje i nisu neka zaštita, obavezno crvene boje. Svakako uči na greškama jer sada umesto od 250 kubika vozi skuter od 50 kubika. Ubeđena je kako bi sve neodlučne žene trebalo da prestanu da se iracionalno plaše vožnje i da se ne obaziru kad ih partneri ili okolina plaše, jer će im korišćenje skutera - olakšati život! Isidora Ralić, student turizmologije zavolela je vespu posredstvom prijatelja koji su već postali ljubitelji korišćenja „ose“ kao prevoznog sredstva. „Tek kad sam ih upoznala, prevazišla sam strah koji sam imala od vožnje motorom. Sada, proradi mi adrenalin kad dam gas do daske, a to je oko pedeset kilometara na sat. Pravila sam početničke greške, davala gas u krivini, na primer, ali sam u ovih godinu dana napredovala i sada mi je vožnja predstavlja zadovoljstvo. Drago mi je da vidim sve više žena na motorima i skuterima, ali mislim da žena ipak mora da pazi kako seda na vespu, u smislu da ukomponuje tu opštu sliku ali da pri tom poštuje i propise. Osim kacige, nosim i pojas“ naglašava ona. Osnov svakog dizajna misao je da se realni život unapredi, ali i da to bude estetski i etički dostojno. Ideja o vespi kao takvom promoteru u drugoj polovini dvadesetog veka aktivno je učestvovala kao važan deo scenografije sučeljavanja modsa i ostalih supkultura mladih. U Srbiji i dalje opstaje mišljenje kako vespe voze šminkeri ili po najnovijem argou, fenseri kojima je, statusni simbol! „Bitno je da motor bude čist i lep a ostala oprema... možete da date mnogo para na super dizajniranu opremu ali to je odlika vremena, na svakom ćošku vuku vas za rukav: e, ovo moraš da kupiš; kupi ovo; kupi ono... Srebrna vespa, jeste, ide uz kacigu ali ovo nije kaciga koja je predviđena za vespu, lepa, stilizovana, ovo je tzv. fulfejs kaciga, koja glavu čuva. Kosu ne držim sakupljenu u repu mada mnogo volim film LJubav i moda, već uz glavu, da mogu što lakše da stavim kacigu i da je skinem“ smeje se Jelica Nićiforović. Ana Ćurčin je iskrena, pati od vespa sindroma, pazi da joj kaciga bude u skladu sa bojom sedišta i jakne. To je pomalo opterećuje ali ne može se porediti sa zadovoljstvom zatvaranja estetskog kruga. Sanja Počuča primetila je da žene odmeravaju jedna drugu kako je koja obučena, da li je sve u skladu, koliko je fensi... ali njoj je najvažnija udobna odeća i pravilo da nema vožnje u sandalama, odnosno obavezno uz rukavice i pojas. Ako su nekada vlasnici prvih skutera u Beogradu bili posvećenici „makine“ koji su stalno popravljali, čistili, produvavali, krpili gume i slično, nijedna od savremenih beogradskih vespašica nije sklona takvom radu.