Oprez na putu

Kombi biciklističke reprezentacije Srbije obijen je na parkingu jednog hotela u Budimpešti, iz njega su odneti svi bicikli i rezervni točkovi. Srpski biciklisti zbog toga nisu startovali u drugom delu „Srednjoevropske trke”. Kada je ugledao ispražnjen kombi, vođa reprezentacije je pomislio da je u pitanju skrivena kamera. Događaj se zbio u julu ove godine na obezbeđenom hotelskom parkingu. Dakle, to više nije vest. Ovaj tekst i nastaje zato što ovakvi događaji nisu vest kada se dogode u Budimpešti. Oni su tamo pravilo. Posle biciklista na red su došli reprezentativci fistbola. (Sport sličan odbojci, igra se na skraćenom fudbalskom terenu, a lopta se udara samo pesnicom.) Putujući noćnim vozom kroz Mađarsku, omamljeni su gasom i opljačkani. Kondukterka, kao i čuvar hotelskog parkinga dve nedelje ranije, bila je samo nemi svedok. Treći događaj bilo je hapšenje kriminalaca koji su u šumi ade Čepel, u predgrađu Budimpešte, svoje žrtve žive zakopavali, nakon što bi ih opljačkali. Vest da je jedan od kriminalaca Srbin odmah je demantovana. Ipak, bilo je zanimljivo baciti pogled na komentare čitalaca u elektronskim izdanjima medija, gde nije manjkalo onih u stilu da „to nikada Srbin ne bi uradio”. Bože, sa kime sve delimo planetu Zemlju? Realnost je da u milionskim primercima all over the world žive i takve sorte homo sapijensa koje veruju da njihovi sunarodnici ne mogu biti zločinci. Kao da je patološka žudnja za zločinom stvar nacionalne pripadnosti. Međutim, događaj u šumi ade Čepel nije povod ovom tekstu, jer se takvi zločini dešavaju širom sveta. Naime, mogućnost da budete svirepo ubijeni u Budimpešti ukoliko ne pripadate krimogenom miljeu je mala, na ivici verovatnoće, kao u bilo kojem drugom evropskom gradu, međutim, verovatnoća da budete odžepareni je vrlo izvesna. Odmah, na početku, biću jasan: nemam ništa protiv Mađara i Mađarske. Naprotiv! Budimpešta je jedan od mojih najmilijih gradova u kojem sam neko vreme i živeo. Samo u tom gradu možete videti da panker u prepunom tramvaju ustaje i ustupa mesto starijoj gospođi. Takvih primera je bezbroj; ne samo u tramvaju. Međutim, baš zato što volim Budimpeštu, što imam simpatije za Mađare i njihov stil života, što sam ljubitelj njihove literature i muzike, nacionalne kuhinje i vrhunskih vina, dugo već nameravam da pišem o nemilim iskustvima putnika u toj zemlji. Nakon pada Berlinskog zida i raspada Jugoslavije, Budimpešta je postala eldorado za sve kategorije kriminalaca, koje su sa trusnih područja istočne Evrope i Azije nagrnule prema zapadu Evrope. Toj migraciji pogodovao je bezvizni režim koji je Mađarska tada imala sa skoro svim zemljama regiona i šire. Tek kasnije, ulaskom u EU, Mađarska će se zaštititi od neželjene migracije šengenskim zidom. Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, putovati vozom kroz Mađarsku bila je avantura, kao nekad na Divljem zapadu. Redovno su bande internacionalnog bratstva krimosa, sastavljene od Albanaca, Rumuna, Bugara, Srba i ostalih pripadnika srećnih i uređenih zemalja, ulazile u voz u Đeru, blizu austrijske granice, i nakon obavljenog posla napuštale voz pred Budimpeštom. Navodno je leglo tog bašibozluka bilo u Slovačkoj, odakle su svakodnevno dolazili na privremeni rad u Mađarsku. Ne bi trebalo zaboraviti da tih godina Budimpešta postaje najvažnija turistička destinacija u istočnoj Evropi u kojoj se, dakle, imalo šta i od koga da ukrade. Ni putovanje kolima nije bilo manje riskantno. Uvežbane ekipe kriminalaca sa logistikom domaćih saradnika, danonoćno su vrebale na parkinzima i benzinskim pumpama duž autoputeva. Kako sam tih godina često putovao kroz Mađarsku, a kasnije živeo u Budimpešti, naslušao sam se svakojakih priča, pa sam se neko vreme nosio mišlju da napišem knjigu na tu temu, neku vrstu priručnika za izbegavanje opasnosti, kolekciju saveta i uputstava za kretanje ne samo Mađarskom, nego i istočnom Evropom. Recimo, pljačkaši kada startuju potencijalnu žrtvu na ulici ili parku, obično u blizini kakvog hotela, prvo joj se obrate na mađarskom pitanjem, na primer, koliko je sati? Mađar odgovori i nastavi put, dok stranac zastane; i tada mu se na engleskom, ljubazno predstave kao policajci u civilu; vade nekakve značke i legitimacije, da bi onda zbunjenom strancu zatražili pasoš na uvid. Zatim bi da im se pokaže potvrda o zameni deviza, pa bi i da provere ispravnost forinti koje je namernik dobio u menjačnici. Slede mađioničarski trikovi posle kojih se ostaje bez novca, tačnije sa svotom nekakvih nevažećih zlota, leva ili leja, koje žrtva kasnije otkrije, upakovane između dve ispravne novčanice forinti. U poslednjoj dekadi prošlog veka za putovanje spavaćim kolima kroz Mađarsku obavezan rekvizit bio je lanac kojim se ojačavala brava kabine. (Izgleda da je i danas još uvek aktuelan.) Kondukter bi napomenuo putnicima kako je najsigurnije da merdevinama blokiraju vrata. Naravno, to se dešavalo u beogradskom vozu. U isto vreme, nemački vozovi na relaciji za Budimpeštu bili su neuporedivo sigurniji. Nema sumnje, matična luka vozova je i te kako važan detalj krimosima u njihovim lopovskim pohodima. Međutim, da i mađarske vlasti mogu nešto da urade povodom veće sigurnosti putnika pokazalo se nakon što je austrijski konzul u Beogradu sredinom devedesetih godina prošlog veka opljačkan u vozu „Avala”. Bečke novine su posle tog incidenta naširoko otvorile temu sigurnosti putnika u Mađarskoj. I tada, preko noći, vozovi su dobili pratnju. Sećam se da su tokom čitave rute kroz Mađarsku, uniformisana lica šetala kroz vagone. Bilo ih je i u civilu. Pljačke su prestale za neko vreme. Budimpešta, kao svaka prava metropola, magnetski privlači svet sa druge strane zakona. Za razliku od savršeno uređenog Beča, koji je jedna od najsigurnijih prestonica na svetu, Budimpešta je grotlo u kojem džeparoši nalaze utočište. Taj ulični, sitni kriminal je nekako više vidljiv. Posebno noću, kada, čim se udaljite prema periferiji Budimpešte, nailazite na sumnjive tipove. Nedavno sam kratko boravio u Budimpešti, i stekao utisak da se mnogo toga poboljšalo. Recimo, metro je postao neuporedivo sigurniji. Nema više noćnih sačekuša otimača ženskih tašni na izlazima iz podzemne železnice. Na svakoj stanici kontrolori i uniformisani čuvari reda. Ipak, i dalje najvažniji savet je: stalno biti na oprezu. Problem sa Budimpeštom i jeste što taj grad svojom lepotom opije čula stranaca. U sudaru očiju sa raskošnim palatama, muzejima, mostovima, izlozima, restoranima i kafeima, namernik se toliko opusti da zaboravi na prisustvo podzemlja, na operativce sitnog kriminala koji rade u tri smene. I zato, ne krećite u Mađarsku bez rezervnog para očiju.