Osvajači pred vratima

Ako pogledamo kretanje broja glasova za SRS, videćemo da se podrška radikalima menjala u gotovo pravilnim vremenskim talasima. Prvi talas, nakon uspešnog Šešeljevog debija na predsedničkim izborima 1990, i njegove pobede na dopunskim izborima u Rakovici 1991, doživeo je vrhunac na skupštinskim izborima 1992. godine. Tada je Šešelj iskoristio neskrivenu blagonaklonost Miloševićevih medija i osvojio prvih regularnih milion glasova za svoje radikale. Usledio je sukob sa Miloševićem, na SRS je pušten strašni propagandni stroj, i radikali su, na izborima 1993, pali na 600 000 glasova.

Nakon toga, SRS se postepeno oporavlja. Posle dobrog rezultata (800 hiljada), na saveznim izborima 1996. godine, drugi radikalski talas vrhuni u pobedi Šešelja nad Zoranom Lilićem, u drugom krugu predsedničkih izbora (oktobra 1997. godine). Šešelj je tada osvojio čitavih milion i sedamsto hiljada glasova, što je najbolji radikalski rezultat do sada. Ali, učešće u drugoj Marjanovićevoj vladi (1998-2000), Šešelj je platio odlivom dve trećine glasača. Na saveznim izborima, septembra 2000, SRS osvaja manje od pola miliona glasova, a njen predsednički kandidat, Tomislav Nikolić čak ispod 300 000. Ipak, to još uvek nije dno radikalskog pada. Ono će biti dotaknuto u decembru 2000, na izborima za Skupštinu Srbije. Kao deo stigmatizovanog “starog režima”, SRS tada dobija svega 300 000 glasova.

Opet sledi postepeni oporavak. Na predsedničkim izborima 2002. Šešelj uspešno preuzima glasače SPS-a, ali 2003. odlazi u Hag. Stranka, međutim, i bez njega nastavlja da raste i Nikolić, novembra 2003, pobeđuje favorizovanog Mićunovića. Istraživaču sada ostaje samo da se zapita: da li je to kraj trećeg radikalskog talasa, ili će on uslediti tek nakon Nikolićeve pobede na predsedničkim izborima 2004?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, pogledajmo, najpre, profil radikalskog glasača. U našoj javnosti on se često, pojednostavljeno, pa i sasvim pogrešno, predstavlja gotovo kao varvarin. Za njega se veli da je neobrazovan, siromašan, ruralan, frustriran, besan i nasilan. Ovo uverenje, međutim, više je zasnovano na intuiciji nego na istraživačkim rezultatima. Radikalski birači su, i inače, često bivali neuhvatljivi za uobičajene istraživačke instrumente, a dva dubinska istraživanja, u kojima je učestvovao pisac ovih redova, dala su nešto drugojačiju sliku od uvrežene. Po istraživanju Lazića i saradnika (1997) i Sajčeve i saradnika (1998), radikalski birač se razlikovao od režimskih i opozicionih glasača upravo po svojoj izuzetnoj prosečnosti. Dok su se režimski i opozicioni glasači po mnogim svojstvima (starost, obrazovanje, profesija, mesto stanovanja) nesumnjivo razlikovali, dotle su se, po svim ovim karakteristikama, radikalski birači najčešće kretali oko republičkog proseka. Radikali su dolazili srazmerno iz svih društvenih slojeva, iz svih starosnih grupa, sa svih nivoa obrazovanja... Bili su po svemu prava “opšta stranka” (catch-all partdž).

Nakon poslednjih izbora, jedan vispreni pretres glasanja za radikale, na osnovu rezultata po opštinama, sačinio je Branko Milanović (“Ko je glasao za radikale”, Prizma, januar 2004, str. 10-18). NJegova analiza je pokazala da se radikalski glasači nisu mnogo promenili u odnosu na devedesete. Radikali su dobijali srazmerno jednako glasova u velikim, kao i u malim sredinama, u onim urbanim, kao i u onim seoskim. Istina, nerazvijenije opštine (koje su, istovremeno, imale i prosečno niže obrazovanje), donosile su više glasova radikalima od onih razvijenijih. Ali, u najrazvijenijem području - Vojvodini, radikali su osvajali gotovo četvrtinu glasova više nego u ostaloj Srbiji. Tamo je Milanović čak utvrdio pravilnost po kojoj što je više obrazovanih muškaraca, tim više glasova dobijaju radikali.

Ako ponovo pogledamo priloženu tabelu radikalskih glasova, videćemo da njihov porast zbilja nije u direktnoj srazmeri sa ekonomijom. Nasuprot uobičajenom očekivanju, vreme ekonomskih teškoća ne poklapa se sa vrhovima radikalskih talasa, već obratno, sa njihovim padovima. Radikali su najmanje glasova dobijali onda kada su ekonomski parametri dodirivali dno (1993. i 1999-2000), dok su uspehe beleželi baš u trenucima privrednog oporavka (1997. i 2002-3). Očigledno, ne postoji automatska veza osiromašenja i radikalizma, već se uspon radikala mora vezivati za nešto drugo.

To drugo se može nazvati sindromom “realističkog glasanja protiv establišmenta”. Za radikalski uspon potrebna su dva preduslova. Prvi je nezadovoljstvo vlašću. Vlast se doživljava kao bahata i nesposobna, i ona se želi kazniti. Ali, taj je uslov u Srbiji gotovo neprestano ispunjen. Zato je tu i drugi uslov, a on je da se kazna ne kosi sa egzistencijalnim interesom nacije. Ako se radikali čine kao kaznena politička opcija koja ne dovodi u pitanje nacionalnu egzistenciju, onda radikali “skaču”. Tako je bilo 1992, 1997. i 2003. godine. Ako se, pak, glasanje za radikale doživljavalo kao riskantno glasanje, izbor koji naciju gura u potonuće, onda radikali “padaju”. Tako je bilo 1993. i 2000. godine.

Očigledno da će percepcija birača o stvarnim političkim posledicama njihovog glasanja odlučiti i sudbinu radikala na predsedničkim izborima 2004. Ako birači budu uvereni da je glasanje za radikale najbolji način kažnjavanja domaćeg (ali i stranog) političkog establišmenta, Nikolić ima šansu da dostigne Šešeljevih 1,7 milion glasova iz 1997. godine. Ako, pak, birači dođu do uverenja da bi takva vrsta kazne mogla biti preopasna za nacionalnu budućnost, radikali će ostati na svojih milion glasova. U drugom krugu predsedničkih izbora to znači da će radikali ostati ispod granice od 1,4 miliona, baš kolika je i za Šešelja bila neprebačena granica protiv Milutinovića.

Ova biračka percepcija stvarnosti, međutim, ne stvara se stranačkim predizbornim marketingom (mada je politička propaganda može donekle pojačati ili oslabiti). Taj okvir političkog razumevanja stvarnosti, kontekst iz koga se tumače društvene posledice mogućih događaja, glavni je proizvod na kome radi upravo - društvena elita. A radikali su baš sa društvenom elitom Srbije uvek imali problem.

Šešelj je svoju stranku izgradio na tipično neintelektualističkoj, pa i antiintelektualističkoj osnovi. U intervjuu za NIN, od 20. maja 1994. godine, on je sa prezirom odbacio upotrebljivost intelektualaca za politiku. “Oni samo hoće da daju političke savete posle podne, kada i inače nemaju šta da rade, a neće da se angažuju na dosadnim stranačkim aktivnostima koji čine devedest posto partijskog rada”, opisao ih je. Stoga je Šešelj svoju stranku izgradio koristeći prvenstveno manje obrazovane, ali bespogovorno lojalne funkcionere. Jedna analiza, koju je 1997. godine uradio kanadski sociolog Lenard Koen, pokazala je da je fakultetski obrazovanih funkcionera među Šešeljevim radikalima bilo svega 15 odsto, što je bilo dvostruko manje nego među socijalistima (31 odsto) i gotovo tri puta manje nego među strankama tzv. demokratske opozicije (43 odsto).

Verujući u svoj retorički talenat koji mu je zbilja otvarao put do srca običnog čoveka, Šešelj se sve gore odnosio prema ljudima koje sociolozi zovu medijska i akademska elita. Prvima se zamerio Zakonom o informisanju (1998) i pretnjama hapšenjem novinara (2000), a drugima Zakonom o univerzitetu (1998) i njegovim nasilnim sprovođenjem na pojedinim fakultetima. Novinari i profesori svakako da ne predstavljaju vlast u Srbiji. Oni čine i zanemarljivi deo biračkog tela. Ali, novinari i profesori ozbiljno utiču na javnost čak i onda kada su mediji pod najčvršćom kontrolom političke ili ekonomske elite. Oni stvaraju tzv. kapilarnu javnost, koja se katkad krije u podtekstu ili predtekstu (gde se definiše relevantnost problema, legitimnost pitanja, vrednost prihvatljivih rešenja...). Oni čine kapilarnu javnost čije su poruke katkad paralelne sa porukama oficijelne javnosti. Ta javnost je sve samo ne nemoćna i zanemarljiva i, što je najvažnije, upravo ona definiše kontekst društvene percepcije stvarnosti.

I baš ta javnost je Ahilova peta radikala. Svako od nas ume da nabroji na desetine novinara ili profesora čiji su stavovi bliski DS ili DSS-u, GSS-u ili G17. Ali, možete li da nabrojite, makar na prste jedne ruke, proradikalske novinare, ili proradikalske profesore? Možete li da se setite kada ste poslednji put pročitali članak koji je sa razumevanjem objašnjavao radikalske interese, ili radikalski svetonazor? Da li, uostalom, znate ijednoga “visokog intelektualca” koji ima uticaj u zemunskom Magistratu, koga Nikolić ili Vučić ozbiljno slušaju?

I upravo u tome leži glavna slabost radikala. Oni nemaju elitu. Tačnije, oni imaju samo političku elitu. A da bi se došlo na vlast, politička elita nije dovoljna. Radikali misle da samo treba da urade više istog pa da dostignu granicu glasova potrebnih za vlast. Ali, zabluda je dogmatskog marksizma da kvantitet automatski prelazi u kvalitet. Da bi radikali došli do vlasti, oni moraju početi da rade i nešto drugo od onoga što je radio Šešelj. NJima više nisu potrebni novi glasovi, njima je potrebna društvena elita, njeno prihvatanje i podrška. Kada to dobiju, dobiće i nove glasove, a kada to dobiju, i svet ih više neće gledati ispod oka.

Nije osobito verovatno da će, u naredna dva meseca, radikali popraviti svoj ugled u našoj eliti. Oni će u kampanji biti odveć zauzeti obilaskom varošica i sela po Srbiji, da bi stigli ozbiljno da porade na tome. Zato se i može sumnjati u njihov krajnji uspeh, bar što se ovih izbora tiče. NJihovi suparnici uporno će govoriti o pogubnim posledicama Nikolićeve pobede, a neće se naći nijedan pripadnik medijske ili akademske elite koji će se javno upitati da li je to baš tako. Na kraju će se birači ipak uplašiti, i Nikolić neće uspeti da pređe granicu od 1,4 miliona.

Ali, time problem koji Srbija ima sa radikalima neće biti rešen. Ako hoćemo da imamo stabilno demokratsko društvo, onda moćna stranka kao što je SRS ne može zadugo ostati antisistemska stranka, niti njena elita može zadugo ostati društveno neintegrisana. Jer, ili će sistem da proguta i svari SRS, ili će SRS da proguta i svari sistem. Trećega nema. Dakle, SRS će uskoro ili morati da u punom smislu postane demokratska stranka, a njena elita da se vrednosno i funkcionalno integriše, ili će nastaviti da samim svojim postojanjem destabilizuje sistem sve dok na kraju ne bude, kao strano telo, odbačena i uništena.

Taj prvi korak ka normalizaciji i integraciji radikala u sistem načinio je Koštunica. On im je ponudio ustavno partnerstvo, mogućnost da zajedno sa ostalim političkim snagama definišu demokratski sistem, zakunu mu se na lojalnost, i počnu da ga opslužuju. Ali, poneti očekivanjem pobede na predsedničkim izborima, radikali ovu mogućnost kao da ne shvataju ozbiljno. Oni su upravo ovih dana podigli ulog. Traže pomeranje predsedničkih izbora, traže pad vlade, traže opšte izbore. I zbilja, oni su samo na korak od vlasti. I već osećaju njen miris, miris koji ih draži, budi njihovu prirodu i ruši s mukom uspostavljene kočnice. Čini se, još samo trenutak, i zaboraviće se, još samo trenutak, i jurnuće na sve ili ništa. I dobiće ništa.