Bin Ladenov rat još traje

Prija Satija, profesor na Stenfordu, putovala je nedavno iz Delhija u San Francisko sa svojim trogodišnjim sinom. Na aerodromu ih je sačekalo neprijatno iznenađenje – njen sin dospeo je nekako na crnu listu lica potencijalno opasnih za američku bezbednost. „Problem je bio njegovo ime: Kabir. Kabir na arapskom znači veliki, ali ime ima specifično značenje na indijskom potkontinentu, pošto asocira na srednjovekovnog pesnika koga vole i Hindusi i muslimani i Siki“ kaže ona. „Moj sin je prošao aerodromske skenere i provere, a kada smo konačno razjasnili nesporazum, njegovo ime nije samo izbrisano sa crne liste, već je priključeno drugoj – lica koja zvuče kao da bi mogla biti teroristi, ali nisu. Svet se zaista promenio od 11. septembra.“ Ovog meseca navršava se deset godina otkako je izvršen najveći teroristički napad u SAD. U 8.46 po lokalnom vremenu avion je udario u prvu kulu Svetskog trgovinskog centra u NJujorku, ubrzo za njim, u 9.03, još jedan u drugu. Za dva sata obe kule su se srušile. Treći avion pogodio je zgradu Pentagona u predgrađu Vašingtona, a četvrti, za koji se pretpostavlja da je trebalo da pogodi Belu kuću ili Kongres, srušio se pošto su putnici napali otmičare. Napade je, kako je kasnije ustanovljeno, izvelo 19 pripadnika Al kaide, koji su oteli četiri putnička aviona. U NJujorku i Vašingtonu, tog 11. septembra 2001. godine, poginulo je gotovo 3.000 ljudi, a više od 6.000 ih je povređeno. Amerika se prvi put susrela sa napadom na svojoj teritoriji. Najveća svetska sila našla se zatečena i u panici. Mnogi su primetili da su sa kulama srušeni dotadašnji načini razmišljanja i politički modeli, počeli su da se uspostavljaju neki novi odnosi i pravila, koja će odrediti svetsku političku scenu i u narednim decenijama. Svet definitivno više nije bio isti. Od tog septembra nastupilo je doba terorističkih napada, nekoliko ih se dogodilo i u Evropi, doba intervencionističkih ratova, neobičnih saveza sklapanih u ime “borbe protiv terorizma”, zatvora poput Abu Graiba i žestokih rasprava o granici između neophodnih mera za zaštitu bezbednosti i ljudskih prava i sloboda. Najzad, maja ove godine ubijen je Bin Laden. Dan kada je ta vest objavljena trebalo je da donese olakšanje, označi pobedu nad najvećim strahom zapadnog sveta i kraj organizacije koja bi, izgubivši lidera koji je, više onim što je simbolisao nego stvarnom kontrolom nad difuznim ograncima Al kaide, inspirisao svoje sledbenike da nastave njegovim putem, trebalo da izgubi i svoje operativne potencijale. Ipak, uprkos objavljenoj pobedi, strah kojim je Bin Laden pre deset godina zarazio svet očigledno nije nestao. Uoči obeležavanja godišnjice 11. septembra Bela kuća izdala je uputstva svojim službenicima kako da se ponašaju. Plan ih, kako je objavio NJujork tajms, upućuje da u javnim nastupima šalju “pozitivne poruke” i da “gledaju napred”, da se minimalno osvrću na Al kaidu i da, iako teroristi povezani sa Al kaidom još uvek mogu da nanesu štetu, učine sve da pokažu da je ta organizacija postala nevažna. Pitanje da li je Al kaida zaista mrtva još uvek proganja zapadne vlade. Pre deset godina kada su odjeknule eksplozije na američkom tlu, počela je akcija koja je trebalo da onesposobi najopasniju terorističku organizaciju, ali niko nije očekivao da će se ta borba preneti i u narednu deceniju. Odmah posle septembarskog napada usledilo je objavljivanje opšteg rata protiv terorizma i poziv svim državama sveta da mu se priključe. Dan posle rušenja Svetskog trgovinskog centra NATO je aktivirao Član 5 koji obavezuje sve zemlje članice da napad protiv jedne države smatraju napadom na sve. „Vremenom će biti važno da države znaju da će biti odgovorne za neaktivnost. Ili ste s nama ili ste protiv nas u borbi protiv terorizma”, izjavio je tadašnji predsednik DŽordž Buš. Mesec dana posle napada (7. oktobra) koalicija prevođena SAD i Velikom Britanijom ušla je u Avganistan. Zasnovan na Bušovoj doktrini da se više neće praviti razlika između terorističkih organizacija i država koje ih podržavaju, ovaj rat trebalo je da uništi glavna uporišta Al kaide i pre svega trebalo je uhvatiti glavnog osumnjičenog za septembarski napad, Osamu bin Ladena. Talibani su ubrzo sklonjeni sa vlasti, ali to nije umanjilo njihov potencijal za napade. Usledile su godine ratovanja i bezbrojne žrtve, nestabilna avganistanska vlada koja nikada nije kontrolisala celu teritoriju zemlje ostala je bespomoćna uprkos zapadnoj podršci i sve u svemu rat je potrajao mnogo duže nego što se očekivalo. Čak ni posle eliminacije Bin Ladena koalicione snage još uvek nisu u stanju da pronađu put za izlazak iz Avganistana. Ispostavilo se da strah koji je obuzeo čitavu planetu posle napada na SAD nije bio bezrazložan, godine koje su usledile donele su nekoliko zastrašujućih terorističkih napada i uprkos pojačanoj internacionalnoj saradnji službi bezbednosti i pojačanom stepenu opreza, oni nisu sprečeni ni u prestonicama evropskih zemalja. Marta 2004. godine Evropa je doživela najveći teroristički napad do tada. U nekoliko eksplozija u madridskoj železnici ubijeno je 200, a ranjeno preko dve hiljade ljudi. Ispostavilo se da iza napada stoji Al kaida. Godinu dana kasnije (7. jula) četiri eksplozije u Londonu odnele su više od pedeset života u najtežem napadu na ostrvu od Drugog svetskog rata. Napadači su, kako se ispostavilo, bili britanski državljani pakistanskog porekla, a prvi policijski trag bila je prijava roditelja jednog od njih da im je sin nestao. Užas je obuzeo Evropu pred saznanjem da se islamske terorističke grupe razvijaju na njenom tlu. U međuvremenu Amerika je ušla u još jedan rat. Irak, koji se na američkoj listi sponzora terorista nalazio još od početka devedesetih, optužen je za posedovanje oružja za masovno uništenje. Oko načina na koji je to ustanovljeno vođene su žestoke rasprave, najzad se godinama kasnije ispostavilo da dokaza u stvari i nije bilo, ali tada, u trenutku opšte psihoze i paničnog straha od terorizma, formalnosti oko dokaza su preskočene i strane trupe napale su Irak 20. marta 2003. godine. Sadam Husein je sklonjen sa vlasti, osuđen na smrt i pogubljen, a zemlja je potonula u sukobe čiji je bilans prešao 100.000 mrtvih. I dok je lovila širom sveta svoje neprijatelje, Amerika je intenzivno razvijala sistem odbrane na sopstvenom tlu. U Vašingtonu i okolini u poslednjih deset godina izgrađene su, ili je gradnja u toku, čak 33 zgrade za razne tajne službe. Zajedno one zauzimaju površinu kao tri Pentagona, izvestio je Vašington post. Ispostavilo se da mnoge službe rade isti posao. Tako čak 51 federalna organizacija i vojna komanda radi u 15 gradova Amerike na praćenju tragova novca ka terorističkim mrežama i unutar njih. Analitičari informacija domaćih i stranih obaveštajaca godišnje objave 50.000 stranica – od kojih većina ostane nepročitana. Nekada je FBI imao 32 grupe za odbranu, da bi ih u proteklom periodu bilo 106. Služba Pentagona narasla je od 7.500 zaposlenih u 2002. godini na 16.500 osam godina kasnije. Bezbednosne agencije doživele su nezapamćenu ekspanziju: 24 takve agencije stvorene su u prvim mesecima posle napada. Godine 2003. osnovano ih je još 36, pa sledeće 31, pa naredne opet 31, pa gotovo još po 20 svake godine. Sve u svemu, 263 organizacije su uspostavljene ili reorganizovane kao odgovor na 11. septembar. Ministar odbrane Robert Gejts je rekao da ne misli da je sistem prevelik da bi se njime rukovodilo, ali da je možda došlo vreme za neke korekcije. “Devet godina posle 9/11 ima smisla pogledati i reći – O.K. stvorili smo fantastične kapacitete, ali da li imamo više nego što nam treba?“ Budžet za odbranu rastao je u skladu sa razvijanjem sistema i tako je dostigao 75 milijardi dolara, više nego dvostruko u odnosu na septembar 2001, i to bez troškova vojnih i civilnih aktivnosti vezanih za antiterorističke programe. Amerika je potrošila 1,3 hiljade milijardi dolara u 10 godina nakon napada od 11. septembra 2001, goneći Al kaidu i vodeći dva rata. Ispostavilo se da je 1.271 vladino telo i oko 2.000 privatnih preduzeća angažovano na poslovima vezanim za antiterorizam. Istovremeno, Bela kuća je na meti kritika zbog Patriotskog akta usvojenog neposredno posle napada, koji je omogućio prisluškivanje telefonskih razgovora, uvid u registre biblioteka gde se može saznati koje knjige građani uzimaju na čitanje, dobijanje dokumenata preduzeća, bolnica i drugih organizacija u okviru navodne ili stvarne borbe protiv terorizma. Omogućen je i uvid u bankarske račune, podatke telekomunikacijskih kompanija i internet. Svi službenici bili su dužni da na zahtev podatke o bilo kom građaninu proslede FBI-u. Broj naloga, naravno, rastao je iz godine u godinu, da bi sa početnih nešto više od osam hiljada, nekoliko godina kasnije narastao na preko pedeset hiljada. Iako je u prvom trenutku usvojen sa ogromnom većinom (u Senatu je imao samo jedan glas protiv) i zdušno su ga podržali i demokrate i republikanci, Patriotski akt vremenom je postao tema sporova. Ispostavilo se da je zloupotrebljavan, da njegove mogućnosti nisu korišćene samo za praćenje terorista, kako je prvobitno zamišljeno. “Ključno oružje za odbranu američkog naroda”, kako je prvobitno predstavljan ovaj zakon, ubrzo se našao na meti organizacija za građanske slobode. Amerika, međutim, nije bila usamljena u akcijama koje je preduzimala u ime borbe protiv terorizma. Uoči obeležavanja deset godina od napada, oglasio se i komesar za ljudska prava Saveta Evrope Tomas Hamberg, koji je primetio da su tokom globalnog rata protiv terorizma počinjeni bezbrojni zločini, koje je predvodila Amerika, a neke evropske vlade je sledile. One su podržavale strategiju CIA, koja je kršila ljudska prava prilikom ispitivanja osumnjičenih i njihovog zadržavanja u pritvoru. „Mnogi od tih zločina su pažljivo i namerno prikriveni. Takve okolnosti pozivaju na samokritičnu analizu i ovde u Evropi”, rekao je on. I dok je kod kuće imala bitku između bezbednosnih službi i organizacija za ljudska prava, na globalnoj sceni, pak, Amerika je uspela da privuče veliki broj saveznika. Borba protiv terorizma naišla je na snažnu podršku muslimanskih zemalja, uključujući i Iran, uprkos kompleksnim odnosima koje inače imaju ove dve države. Ali kako su se nizali ratovi u koje je Zapad ulazio, i kako se povećavao broj civilnih žrtava u tim ratovima, antiamerikanizam je dobijao uzlaznu putanju. Slike mučenja zatvorenika u iračkim zatvorima, strašne priče zatvorenika iz Gvantanama i sve veći jaz između muslimana i Zapada učinio je da je sredinom ove decenije broj ljudi u arapskim zemljama koje podržavaju SAD dostigao najniži nivo u deceniji. Kako se uoči obeležavanja godišnjice 11. septembra svode računi, ispostavilo se da je, dok je Amerika bila zauzeta borbom protiv Al kaide, na svetskoj sceni došlo do novog odnosa snaga. Zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) u međuvremenu su jačale, uglavnom su uspele da izbegnu ekonomsku krizu, a Kina je postala sila u ekspanziji čiju budućnost niko ne može sa sigurnošću da prognozira, ali je jasno da je njena uloga danas daleko značajnija nego pre deset godina. Iako se u spoljnim poslovima još uvek drži svoje politike nemešanja, njeni potencijali već su sasvim dovoljni da bi tu odluku u svakom trenutku mogla i da promeni. Nove sile 21. veka, zemlje BRIK-a, predvođene Kinom, tek treba da pokažu svoje potencijale, ali Amerikanci su primetili da je, dok su oni bili zauzeti iscrpljujućim ratovima, istovremeno i borbom sa ekonomskom krizom, odnos snaga u svetu počeo polako da se menja. I dalje najmoćnija sila, Amerika je ostala zatečena činjenicom da se, posle svega što je učinjeno, njeni građani još uvek ne osećaju previše bezbedno. Upravo uoči 11. septembra ispostavilo se da postoji još jedna organizacija koja je stvorena da bi ih štitila – Udružena komanda za specijalne operacije (JSCO), koja je zatvarala, ispitivala i mučila potencijalne neprijatelje. Oko 25.000 pripadnika JSCO, ispostavilo se, koristio je čak više predsednik Obama nego njegov prethodnik. Istovremeno, objavljena je antiteroristička strategija Bele kuće po kojoj nema više „globalanog rata protiv terora“, već se nastavlja rat protiv Al kaide, koja još uvek nije potpuno uništena. Kada se 11. septembra bude odavala pošta poginulima u napadu, Amerika će na umu verovatno imati samo jedno pitanje - da li je rat protiv terorizma dobijen? I Srbi među žrtvama U napadu na Svetski trgovinski centar u NJujorku stradala su i dva Srbina - Vladimir Tomašević i Bojan Kostić. Tomašević je bio potpredsednik kompanije „Optus biznis solušn”. U trenutku napada bio je na poslednjem spratu jedne od kula, u prostorijama koje su nosile naziv “Prozori sveta”, gde je prisustvovao seminaru iz informacione tehnologije. Dve godine kasnije pronađeni su njegovi posmrtni ostaci, a kasnije je nađeno još nekoliko delova njegovog tela. Sahranjeni su u Beogradu na sedmogodišnjicu napada. Bojan Kostić se u trenutku napada nalazio na 104. spratu u prostorijama brokerske kompanije „Kantor Ficdžerald”. Odmah posle eksplozije telefonom se javio svojoj verenici, ostavio joj poruku na sekretarici da je avion udario u zgradu i da će pokušati da se evakuiše. NJegovo telo nikada nije pronađeno. Dve Srpkinje preživele su napad. LJiljana Živanović se nalazila na 80. spratu, ali je uspela da se izvuče iz zgrade koja se rušila. Maja Nikolić, koja je takođe radila u Svetskom trgovinskom centru, tog dana je kasnila na posao.