Misirski nož

Evo, danima nemam mira otkako nam je pala državna zastava sa jarbola! Kako gde!? U Viminacijumu na Samitu Uneska. Dobro, pala je i Bugarima, Turcima i Makedoncima, ali koja je to uteha!? Dok Hrvatima i Bosancima, recimo, nije pala, njih je sreća pogledala. I, verujte, nije to sujeverje! Jer, znam još iz arijskih vremena; kada beli konj, ispred Vidovog hrama, krene da preskoči levom nogom vojskovođino koplje, odustajali smo od ratnog pohoda. Znalo se, pratila bi nas velika ratna nesreća i, obavezno, poraz. Elem, čim nam je pala zastava u Viminacijumu, znam, izgubićemo i manastire na Kosovu. Mada Boki Kluni tvrdi da manastiri neće nikad postati „kosovski“. Ali, setite se, šta je sve taj ubogi čovek tvrdio!? U tom zloslutnom raspoloženju provodim vikend u Vidovu. Nalegle me crne misli. Kako je krenulo i Vidovo će, možda, postati „kosovsko“ ili bugarsko, možda, vlaško, ako se Srbija i dalje komada. Ako, recimo, ostane i bez Beograda. Jer može i Đilasu da dune u glavu da traži autonomiju ili da, mic po mic, ode u Vojvodinu... Sklupčao sam se na klupi u Vidovom hramu, sklupčao sam se kao pseto bez igde ikoga. Jer, i Bilja i Saška otišle su da džogiraju u borovoj šumi kod divljanskog manastira. O, nebesa, da li će Tači svojatati i boga Vida na Suvoj planini? Nego, u očaju, setim se da poznajem našu ambasadorku u Parizu, mislim, pri Unicefu, setim se Zorice Bobić-Tomić. Upoznao sam Lolu još kao klinku na njenoj maturskoj večeri, zajmio sam joj retke knjige dok je studirala filozofiju. Još čuvam Kantovu „Kritiku čistog uma“ svu ižvrljanu, ispodvlačenu, a ko je Kanta pomno proučavao taj nije imao prepreka u daljem studiranju, ali ni u životu. I dođe mi da napišem pismo Loli da je molim da stavi moje Vidovo na Suvoj planini pod zaštitu Uneska. A moj je slučaj, zaista, urgentan; Vidovu ne preti samo opasnost od prekrajanja granica Srbije, već se Vidovo ne oseća bezbedno ni pored pravoslavnih Srba. Sa njima smo vekovima, mi, staroverci, imali nerazjašnjene račune. I, veoma, veoma ružne uspomene na pokolj, do genocida. U dubrovačkom arhivu još postoje spiskovi staroverskog i bogumilskog roblja iz Raške koje su Nemanjići prodavali na dubrovačkom trgu; mladiće za galiote na mletačkim lađama, a žene i nejač kao belo roblje za Bliski istok... U taj čas, tiruli, tiruli, trgne me morbidni. Branko Vukušić, bivši ambasador iz Meksika, ali iz Titovih vremena, kada nam je diplomatija bila ozbiljna rabota. “Vidiš li ovaj skup u Viminacijumu, rimskom Viminacijumu? Niko da kaže da se, i po antičkim izvorima, tu kod ušća Mlave u Dunav, nalazila prestonica Tribala, odnosno, Meza, direktnih ilirskoslovenskih predaka Srba. I da je ta tribalska prestonica srušena od rimskih okupatora i da je na njenim temeljima izgrađen – Viminacijum. Zapadna civilizacija ne stidi se svoje grčke i rimske paganske antike!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, dim iz lule povlači, pa se u razgovor uvlači: “Ne razumem Srbe, zaista ih ne razumem. Grci su, recimo, fanatični pravoslavci, ali se ne odriču boga Zevsa i Olimpa. Italijani su, takođe, vatreni katolici, ali im ne pada na pamet da se odriču starog rimskog paganstva, pa i Egipćani su uzorni muslimani, ali ističu da su im preci faraoni i njihovi bogovi. Samo se Srbi stide svog slovenskog Olimpa. Da je taj Boki Kluni, bar, u jednoj rečenici rekao da je u temeljima Viminacijuma nekad bila prestonica Tribala, grad Meza, po kome se, i u rimsko vreme, cela istočna Srbija zvala Gornja Mezija.“ U nedelju uveče, dugo se rastajem od Suve planine, već porumenele od žege i bliske jeseni. Rastajemo se na mladom mesecu, a on oštar i kriv kao nož zilota. Kad, u ponedeljak, na tastaturi redakcijskog kompjutera čeka me pismo, rukom pisano. Gospođa Svetlana Bogojević, prevodilac iz Beograda. Piše mi o „misirskom nožu“ nađenom 1961. godine na zemunskom groblju, u grobnici nekog Vespazijanovog legionara. Na dršci noža izrezbareni su faraon Ehnaton i njegov zet i naslednik Tutankamon! Bogojevićeva me hrabri: “Evo vam nešto na tragu Velikog Misira u Srbiji, a o čemu ste u više navrata pisali.“ E, sad, znam šta će reći moji pametnjakovići; da je misirski nož, najverovatnije, stigao sa legionarom iz Egipta kao ratni plen iz opljačkanog, možda, faraonska groba. Ali, otkud onda MOJSINJSKA GORA kod ušća Južne i Zapadne Morave? Pa MOJSINJE kod Čačka gde je nađen „staroegipatski nakit kakav je nosila Kleopatra“. Zatim, tu je i planina SINJAJEVINA, naš Sinaj, a svaku plodnu dolinu u Hercegovini, narod zove - MISIR. I nije li Misir i taj mačvanski plodni MIŠAR koji je, baš zato, bio pun MIŠEVA, te je tako mačka postala važno misirsko božanstvo? Smlaćen od svega, na terasi u ligeštulu, zaspim, kao zaklan, misirskim nožem. A moja Crna iz Vrčina na Sirijus je žurila, pa je stigla samo ovo da mi kaže: “Mani se misirskog noža i Misira u Srbiji. Vidiš li da nam je pala u Viminacijumu zastava sa jarbola! Uh, ne smem ni da ti kažem šta nas sve čeka...“