Kolekcionari dobrih ideja

Čak tri velike manifestacije – nedelje dizajna - očekuju mlade srpske produkt dizajnere krajem septembra i početkom oktobra u Skoplju, Budimpešti i Istanbulu. Još jedna dobra šansa za 16 umetnika da predstave svoje proizvode, i da ih kasnije, uz malo sreće, plasiraju na tržište – evropsko, svetsko, domaće... Mada, po nekom starom pravilu, za naše dizajnere više sluha imaju poslodavci iz inostranstva, nego domaći. Logično, srpska industrija je odavno na staklenim nogama, te se firmama više isplati da kopiraju druge, nego da sastave tim mladih dizajnera koji bi svoje ideje i proizvode plasirali na tržište. Zato se priča o srpskim produkt dizajnerima završava uglavnom tapšanjem po ramenu. A oni svoju šansu traže po belom svetu, s nestrpljenjem čekajući poziv za učešće na nekoj manifestaciji poput ovih koje slede u Makedoniji, Mađarskoj i Turskoj. Dometi dizajna su veliki, ali kako za NIN kaže Maja Lalić, arhitekta i program direktor MIKSER festivala, koji daje šansu mladim dizajnerima da se predstave i takmiče, kod nas je vrlo niska svest o mogućnostima produkt dizajna, odnosno ne vidi se potencijal originalnog dizajna kao poslovne alatke. Postoje razni preduslovi da bi mladi dizajner mogao da uspe: „Kod nas je glavni problem što svaki novi projekat koji iskače iz standarda, zahteva trud ili ulaganje koje ne mora uvek biti materijalno - strpljenje, vreme i stručnost su podjednako važni. U industrijskoj proizvodnji mladi ljudi nisu motivisani, industrija ne radi na tome da potražnja za kadrom koji se bavi novim tehnologijama i dizajnom bude veća. Pri tom, ono što dizajneri nude, nije neostvarljivo, jer se uopšte ne radi o nekim haj–tek i skupim tehnološkim rešenjima, već se sve svodi na racionalni pristup, koji se definiše na osnovu resursa koje posedujemo“, kaže Lalićeva i dodaje: „Zdravorazumskih rešenja ima, privreda bi trebalo bez mnogo razmišljanja da ih prihvati, ali najčešći izgovor proizvođača je ’da su ideje i rešenja prezahtevne tehnološke egzibicije’, što je pogrešno.“ U razvijenom svetu je priča naravno potpuno drugačija, poslodavci su upoznati sa onim što dizajneri nude, i realizacija nove, originalne ideje se ne dovodi u pitanje. Sandra Đukić dizajnira krisskross stolice kojim će se predstaviti u Skoplju. O vezi industrije i dizajna u Srbije, rezignirano kaže: „U našoj zemlji čija je ekonomija već dugo u krizi bez predvidivog kraja, prioritet industrije je uvoz proizvoda niskog kvaliteta i cena iz zemalja kao što su Kina i Turska, dok preostalu proizvodnju u Srbiji predstavljaju zaostavštine iz perioda pre devedesetih. Problem nije samo opšta kupovna nemoć stanovništva, već neupućenost i neobrazovanost u estetici i dizajnu. Zato ’hrabri’ domaći proizvodi ne dobijaju poverenje i ubrzo padaju u zaborav“, kaže Đukićeva za NIN. Ona smatra da veza između industrije i dizajna kod nas skoro da i ne postoji, i da se sve zasniva na ličnim ulaganjima u proizvod: „Na kraju, proizvodi uglavnom završe svoj razvitak u fazi prototipa, te se, `plasiraju’ tek na poneku izložbu, kaže naša sagovornica. Nije lako „prodati“ ideju. Mada, svedoci smo da na našem tržištu originala ima sve manje, a zatrpani smo koje kakvim kineskim kopijama svega i svačega. A da bi se neka ideja prodala, nije je dovoljno imati samo na papiru. Jovan Topalović, dizajner koji će učestvovati na nedeljama dizajna u Budimpešti i Skoplju, objašnjava za NIN šta sve prethodi eventualnom izlasku proizvoda na tržište: „Ideja treba da bude prezentovana u vidu prototipa. Prvi problem je ograničen izbor materijala i mašina za njegovu izradu. Ja na to gledam kao na prednost, jer u startu stvaram koncept i osmišljavam kako da predmet izradim na što jednostavniji način – u vizuelnom i izvođačkom smislu.“ Nakon izrađenog prototipa, potrebno je da ga neko vidi jer, bez toga, ceo rad, koji može trajati i po nekoliko meseci, pao bi u vodu. Topalović kaže da su najbolja mesta za izlaganje sajmovi nameštaja u Londonu, Milanu, Stokholmu, NJujorku i Parizu. Ali ako mladi umetnici tamo idu u sopstvenoj režiji, to puno košta, a oni nemaju novca. „Potrebno je izdvojiti i do nekoliko hiljada evra u zavisnosti od veličine štanda i pozicije, a u to nisu uključeni transport i izrada prototipa. Pri tom, i ako nekako obezbedite novac, ili još bolje sponzora, niko vam ne garantuje da će vaš prototip ući u proizvodnju“, objašnjava Topalović. Sa njim se slaže i Vladimir Paripović, koji će u svojoj režiji nastupiti na nedelji dizajna u Istanbulu: „Ovde se i dalje autorski dizajn smatra luksuzom. Srpsko tržište je nezasićeno, u smislu onih dizajnera koji svoje ideje i dizajnerska rešenja proizvedu u dela. Takođe, naše tržište je dosta komercijalno, prilagođava se širokim narodnim masama, te je jako malo mesta za autorski dizajn. Baviti se industrijskim dizajnom nije nimalo lako i predstavlja veoma skup sport. Uglavnom se sve svodi na dizajnerska rešenja na papiru, vizije..., ali zaista ne možete primetiti da se i sam dizajn proizvede na kraju. Prvo, industrija nameštaja nema sluha za dobar autorski komad, potom sami autori nemaju dovoljno energije, volje da svoj dizajn sprovedu u delo.“ Nesporazume između klijenata i poslodavaca, Paripović objašnjava na svom primeru: U decembru prošle godine prikazao je vrlo neobičnu izložbu autorskog nameštaja PA-RI, u KC „Grad“, na kojoj je radio više od dva meseca. Uspeo je da pridobije poverenje i naklonost pojedinih važnih ljudi iz firme PINOLES, koji su prepoznali kvalitet, i omogućili mu izradu dva prototipa modela stolice „3u1“. „Na toj stolici primenio sam nov materijal „eurolight“ ploča, i u kombinaciji sa „osb“ pločama dobio sam zanimljiv, multifunkcionalan dizajn. Ali, pokušaj da nameštaj plasiram na srpsko tržište, bio je bezuspešan. Kad se činilo da je misija zvana „3u1“ završena, stolice su videli Italijani, odmah prototip i skice publikovali u aprilskom broju magazina Glamour. A upravo su u toku i pregovori sa autorom oko konkretnog modela. „Ako se uzme u obzir da je to bila moja samostalna izložba, to je bio veliki korak načinjen na srpskoj dizajn sceni. Jer, jedino što bi trebalo da se gleda i računa je proizvedeni dizajn. Danas manje-više svako može da crta i dizajnira, a retki nešto i izvedu.“ Ipak, tu se otvara i pitanje spretnosti i prodornosti samih dizajnera, nedostatka agenata koji bi posredovali između njih, izvođača i industrije. Sve, nažalost, zavisi od upornosti i veštine autora da nađu put do realizovanja svojih ideja. Miljana Nikolić, koja će se predstaviti posetiocima nedelje dizajna u Skoplju i Budimpešti, smatra da bi proces u stvari trebalo da bude obrnut, da bi početak razvoja proizvoda trebalo da potekne od kompanija, pa tek potom da dizajner umeša prste: „Na osnovu potreba koje ima i tehnologije kojom raspolaže, kompanija bi trebalo da angažuje dizajnera da radi na komadu nameštaja ili nekom drugom proizvodu i da, kroz obostranu saradnju, dođu do rešenja koje najbolje zadovoljava potrebe. Situacija je često obrnuta, odnosno proizvodi nastaju, a tek se onda traži proizvođač za njih. Dešava se da se dobri proizvodi ne nađu u prodaji iz razloga što, čak i ako se predstavnicima firmi možda i dopadaju, nisu to što im je realno potrebno.“ Ideje, inovacije, požrtvovanost u radu ne nedostaju našim dizajnerima, ono što prema mišljenju Miljane Nikolić nedostaje jesu uslovi: „U proizvod kroz proces dizajna unosite sebe, svoja iskustva, doživljaje, stav o tome šta je ljudima potrebno i šta bi trebalo da čini deo njihove svakodnevnice. Kao što ljudi kroz nameštaj kojim opremaju dom šalju poruku o tome kakvi su, šta vole i šta ih pokreće, to važi i za vas u trenutku kada taj proizvod razvijate. Inovativnost nije nešto u čemu zaostajemo za svetom, ona se razvija iz problema koje treba rešiti, a kada ih imate mnogo a malo sredstava, upravo vaša inovativnost i snalaženje dolaze do izražaja. Ali kod nas je malo praktičnog rada u toku studentskih dana, nemogućnost da se oseti proizvodnja, ograničene su tehnološke mogućnosti. Dizajn nameštaja je usko povezan sa savremenim kretanjima u svim granama industrije, pre svega u smislu razvijenosti i raznovrsnosti tehnološke proizvodnje, novih materijala, dostupnosti, a mi u tom smislu nismo u prednosti.“ Maja Lalić kaže da je tužno što naši proizvođači koji dosta izvoze, svoje proizvode baziraju na već prepoznatljivom „dženerik“ dizajnu, viđenom već stotinu puta, pa čak i na poznatim replikama, bez ulaganja u originalnost: „I kada na nekim velikim sajmovima, neka naša kompanija dobije dobre poslove, sklopi dobar ugovor, ona ne radi ništa na promociji lokalnog dizajnera, već se proizvodnja svede na nezanimljive kopije zapadnih brendova. Ipak, mogu Simpo da izdvojim kao dobar, pozitivan primer. Oni se zanimaju za prototipove naših dizajnera, čak su neke i uvrstili u svoju serijsku proizvodnju.“ I dok se mladi produkt dizajneri u Srbiji muče da izađu na tržište i prodaju neku autentičnu lampu ili stolicu, sa velikim uspehom širom sveta u Evropi i SAD rade njihove kolege poput Marka Lukovića, Irene Kilibarde, Saše Lakića, Branka Lukića, Save Čveka..., a uskoro će u kriminalističkoj seriji L. A. mesto zločina koja se sa velikim uspehom prikazuje i kod nas, jednu od uloga igrati i specijalno dizajnirana torba Nikole Kneževića. U inostranstvu poslodavci nemaju problem da uposle i ožive ideje naših dizajnera, kod nas se sporo ili nikako „rešavaju“ večiti problemi – kako stimulisati odnosno motivisati mlade ljude, pa i produkt dizajnere, da ostanu i rade u Srbiji. Teško je poverovati u suprotno, ali dok se gušimo u svakodnevnim socijalno-egzistencijalnim problemima, kod nas će produkt dizajneri biti u senci. A oni koji imaju sreće, možda je od njih i neko od naših sagovornika, prodavaće svoje originalne ideje po svetu, naše društvo im valjda još nije doraslo.