Bez kontrole i rezultata

Subvencije su kada bacate stotine miliona evra u propala preduzeća sa korumpiranim menadžmentom, koji kupuje lokomotive preko butika, iznajmljuje mehanizaciju po nenormalno visokim cenama, zapošljava rodbinu... Ili kada dajete pare poreskih obveznika nekim građanima da povoljnije kupe auto. Subvencije su kada bez ikakve koristi za državu dajete kredite za likvidnost najbogatijima, kaže na početku razgovora za NIN poreski i investicioni savetnik Saša Radulović. Za poslednjih šest i po godina država je svojim miljenicima pomogla sa više od pet milijardi evra. Da je, kojim slučajem, taj novac pametnije uložen, to bi se sigurno odrazilo na brži privredni rast. Ovako, Srbija godišnje „baci“ između 500 i 850 miliona evra subvencionišući sve i svakoga, od posrnulih preduzeća na čiju privatizaciju se čeka, preko najvećeg gubitnika među državnim sistemima - Železnica Srbije, do vojnih i socijalnih stanova, programa zamene starog za novo, kupovine domaćih automobila, traktora, kamiona... Ali uglavnom bez ikakvog plana i bez bilo kakve analize efekata takvih dotacija. To potvrđuje i Slobodan Ilić, bivši državni sekretar u Ministarstvu finansija. Javnosti u Srbiji, kaže on, nije poznato da li je iko ikada uradio ozbiljnu analizu efekata proisteklih iz subvencionisanja. Vidosava DŽagić, potpredsednica Privredne komore Srbije, pak, dodaje da naša zemlja nema metodologiju praćenja utroška novca koji se dodeljuje u vidu subvencija. Značajan deo podsticaja i dalje se deli preko Fonda za razvoj, institucije za koju se javnost naročito zainteresovala nakon hapšenja zbog sumnji da se nelegalno trošio novac građana, kao i nakon pisanja pojedinih dnevnih listova o tome kako spisak korisnika kredita ovog Fonda podseća na spisak vlasnika najvrednijih jahti u Srbiji. I ove godine će upravo preko Fonda za razvoj 3,1 milijarda dinara iz budžeta biti iskorišćena za program kreditne podrške privredi, za podršku preduzećima u procesu privatizacije, rečeno je NIN-u u Ministarstvu ekonomije. Ali odgovor ko dobija te subvencije, zbog čega i zašto, nismo dobili. U Agenciji za privatizaciju kažu da znaju da država subvencioniše neka preduzeća, ali njihov spisak nemaju, jer to nije u nadležnosti Agencije. „Neka od preduzeća su Prva petoletka, FAP, Prva iskra Barič, 14. oktobar ili Fabrika vagona Kraljevo, ali nemamo detaljnije podatke“, kažu u Agenciji. Budžetom Republike Srbije za 2011. godinu predviđene su subvencije u iznosu od oko 55 milijardi dinara, dok će ukupne dotacije države i lokalnih samouprava biti oko 85 milijardi dinara ili skoro 850 miliona evra. Iako Međunarodni monetarni fond još od 2004. godine savetuje da se subvencije polako ukidaju, njihov iznos je do sada samo rastao. Rebalansom ovogodišnjeg budžeta iznos za subvencije smanjen je simbolično tako da je i dalje udeo subvencija u BDP-u Srbije nekoliko puta veći nego u 27 članica Evropske unije. Za Slobodana Ilića iznos subvencija je, ipak, manje problematičan od njihove strukture. „Od toga koliko iznose, daleko je važnije kome se daju subvencije i da li se time narušava tržišna utakmica, što nikako ne bi bilo dobro, jer bi se na taj način pogoršao rejting Srbije kod potencijalnih investitora“, upozorava Ilić. Najveći deo ovogodišnje dotacije iz budžeta od preko 16 milijardi dinara otići će na zarade zaposlenima u Železnicama Srbije. Iako ovo preduzeće ima vrednu imovinu, državi kao vlasniku godinama ne pada na pamet da nešto od toga proda, kako bi taj novac investirala u modernizaciju zastarele železnice. Zvanično, država subvencioniše i rudnik Resavicu, ali mediji odavno spekulišu da se preko drugih stavki u budžetu novac deli još nekim javnim preduzećima, kao što se to radilo i devedesetih godina. NJihove sumnje dodatno potkrepljuje i činjenica da u srpskom budžetu, osim uopštenih stavki o subvencijama privredi, poljoprivredi, turizmu, kulturi ili železnici nema jasnog i preciznog odgovora kome se daje novac poreskih obveznika. Iako u rashodnim stavkama skoro svakog ministarstva piše da se određeni novac izdvaja za subvencije, umesto detaljnog objašnjenja kome, najčešće, stoji da će se to odlučiti posebnim aktom Vlade Srbije. Zakonom o budžetu tako je, na primer, određeno da se sa 22 miliona dinara subvencioniše Socijalno-ekonomski savet. Na isti način finansira se i rad nekih agencija ili uprava za prostorno planiranje, zaštitu bilja, poljoprivredno zemljište, šume, pa i Budžetski fond za razvoj lovstva i to sa 80 miliona dinara. „Suštinski, subvencije su politička odluka, koja nije zasnovana na ekonomskoj logici, niti je opravdana. Političari jednostavno žele velika diskreciona ovlašćenja i novac koji mogu deliti i rasipati kome i kako hoće. Efikasne kontrole nema ni u EU, jer da ona postoji subvencije bi verovatno bile ukinute“, kaže Radulović, inače najoštriji protivnik državnog dotiranja. Sa druge strane, iz Komisije za kontrolu državne pomoći stiže opravdanje da se analiza efekata mora posmatrati u dužem periodu, kao i da ona iziskuje daleko duže i veće iskustvo u kontroli, ali i mnogo veće administrativne kapacitete od onih koje Komisija ima. Inge Šuput Đurić, predsednica Komisije za kontrolu državne pomoći, kaže za NIN da su pravila po kojima se subvencije dodeljuju u skladu sa evropskom praksom. „Odredbe koje definišu kategorije, vrste, intenzitet i visinu državne pomoći preuzete su iz propisa EU“, tvrdi ona i ističe da Ministarstvo finansija trenutno priprema izmene i dopune Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći kako bi se na „nedvosmislen način propisali uslovi pod kojima će biti moguće dodeliti državnu pomoć javnim i preduzećima koja obavljaju delatnost od opšteg interesa.“ Većina stručnjaka i privrednika protivi se subvencionisanju neprivatizovanih preduzeća i njihovom veštačkom održavanju, uz obrazloženje da je u njima odavno trebalo pokrenuti postupak stečaja. Oni kritikuju i subvencije koje država daje investitorima za novootvorena radna mesta. Za te namene je samo u ovoj godini izdvojeno 2,7 milijardi dinara. Ni za ovu vrstu podsticaja nema nikakve analize opravdanosti takvog trošenja, a afera zbog izgradnje nove fabrike „Gorenja“ u Zaječaru, a ne u Valjevu, dodatno je podgrejala sumnje da se iza te odluka kriju i politički, a ne samo ekonomski interesi. Većina privrednika ne slaže se sa tvrdnjama bivšeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića da jedan tako uložen evro donosi prihod budžetu od osam evra. Naprotiv, prema njihovoj računici, potrebno je da prođe decenija da bi država ugledala korist od takvog subvencionisanja. Iako je poljoprivreda pojedinačno gledano najveći korisnik subvencija, sa 20 milijardi dinara u ovoj godini, proizvođači kukaju da je to malo i stalno negoduju, dok stručnjaci upozoravaju da se i u ovoj oblasti mora napraviti red. Potrebno je, kažu, podsticati što veću proizvodnju i prinos, a ne deliti svima po kašičicu. Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić podseća da je jedina analiza efekata agrarnih podsticaja, rađena još 2008. godine, prekinuta na pola. Prema njegovim rečima, analizom oko 360 korisnika, od ukupno 850 koliko je trebalo da se podvrgne proveri, utvrđeno je da su dve trećine korisnika nenamenski trošili sredstva. I tada je analiza prekinuta. Situacija na lokalnom nivou je, čini se, još gora. Jedan zabrinuti Pančevac otkrio je kako njegova opština subvencioniše tamošnje saobraćajno preduzeće, iako svi finansijski izveštaji o poslovanju tog i njemu sličnih preduzeća u Srbiji pokazuju da ono pravi gubitke zbog prezaposlenosti, i do tri puta veće nego u sličnim firmama. Ekonomista Miroslav Zdravković, utvrdio je praveći sličnu analizu da država na svim nivoima vlasti godišnje podeli novca koliko iznosi fond zarada svih zaposlenih u prerađivačkoj industriji Srbije. „Sve je pitanje kontrole, ali kakva kontrola može da bude ako niko u državi nema ni spisak svih institucija koje dobijaju novac iz budžeta“, kaže Zdravković. Sagovornici NIN-a upozoravaju da će država ubrzo biti primorana da prekine subvencionisanje svega i svakoga, jer u budžetu nema novca za to. Saša Radulović ističe da se sa dotacijama mora prestati, ne zbog nedostatka novca, već zato što nema nikakve koristi od njih. „One su opravdane samo kada država pokušava da pomogne proizvođačima koji se zbog nelojalne konkurencije ne mogu izboriti na inostranom tržištu ili kada želi da pospeši proizvodnju neke nove tehnologije. Sve drugo je čisto bacanje para“, kaže Radulović. A Srbija je, očigledno, te pare bacala decenijama, pa i sada to radi. Umesto da podstiče izvoz, brži razvoj, inovacije ili obrazovanje, novac je bacala na prezaposlene državne gubitaše, odavno propale industrije, ali i pomažući biznismene, bliske partijama na vlasti. Udo Rudolf, nemački stručnjak za kontrolu državne pomoći Ambijent važniji od subvencija Korist od stroge discipline pri dodeli subvencija u Srbiji će u narednom periodu biti još izraženija, a i građani će sve više voditi računa o tome da li se njihov novac efikasno troši, kaže za NIN Udo Rudolf, nemački ekspert za kontrolu državne pomoći, uz napomenu da je to njegov lični stav. Rudolf je bio savetnik u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i baltičkim zemljama, a trenutno je konsultant srpske Komisije za kontrolu državne pomoći. Stiče se utisak u javnosti da država subvencije dodeljuje bez adekvatne kontrole? Da li i vi mislite tako? Angažman srpske vlade i Komisije u izgradnji sistema kontrole subvencija je impresivan. Naravno da za Srbiju, u kojoj je uvedena nova i kompleksna pravna oblast za manje od dve godine, postoji prostor za poboljšanje. Senzibilitet javnosti je veoma izražen, kao što se moglo videti u kontroverznoj diskusiji oko subvencija za „Gorenje“ početkom ove godine. Smatram da će korist od stroge discipline pri dodeli subvencija biti još izraženija, a efikasno ophođenje sa novcem poreskih obveznika još jače ući u svest svih. Kritike su upućivane i zbog odluke da se subvencionišu nova radna mesta. Da li je tačno da jedan tako uložen evro državi donosi osam? Van sumnje je da su državne subvencije bile veoma značajan faktor u prestrukturisanju i razvoju svih novih članica EU, uključujući i nove nemačke pokrajine (bivšu Istočnu Nemačku). Ali, kada pitate preduzeća kakvo je dejstvo državnih subvencija, često ćete čuti da su raspoloživost obrazovane radne snage, predvidljivost administrativnih odluka, brzo sprovođenje pravnih zahteva, kao i transparentni politički i poreski okvir isto tako značajni za odluku o investiciji kao i finansijska pomoć države. Odnos jedan prema osam ne mogu paušalno da potvrdim. Naročito želim da upozorim da se ne posmatraju samo kratkoročna dejstva. Razvoj u novim nemačkim pokrajinama je pokazao da je potrebno dugo vremena da se postigne samoodrživ razvoj. Subvencije će morati da se smanjuju? Sa kojom vrstom podrške bi trebalo nastaviti, a koju ukinuti? Smatram da je važno fokusiranje na pomaganje malim i srednjim preduzećima, jačanje inovacionih kapaciteta preduzeća, saradnja sa naučnim institucijama, izgradnja infrastrukture za ta preduzeća. Skrivena pomoć Dugovi javnih preduzeća, koje će na kraju platiti poreski obveznici, samo su vid skrivenih subvencija, upozoravaju ekonomisti. U prilog te teze navode da je Vlada nedavno Skupštini Srbije prosledila predlog zakona o preuzimanju dugova državnih preduzeća i institucija prema inostranim kreditorima. Usvajanjem tog zakona, više od milijardu evra, koliko su se u inostranstvu zadužila javna preduzeća i državne institucije, poput Železnice, Puteva Srbije, Kliničkog centra ili Fonda za razvoj, moraće da vrate građani Srbije. Tako će korisnike subvencija ove godine država „častiti“ sa ukupno 1,85 milijardi evra, jer će u njih „upumpati“ svežih 850 miliona, a uz to će preuzeti na sebe milijardu evra starih obaveza. Vlada se pravda nemogućnošću da ova preduzeća od opšteg interesa izmiruju svoje obaveze. Ekonomisti to, pak, smatraju „nagradom za loše poslovne rezultate državnih sistema“. Oni upozoravaju da na ovaj način država šalje pogrešan signal preduzećima čiji je vlasnik da će vraćati njihove dugove. Izdaci za subvencije (u milijardama dinara) 2005. 54,9 2006. 55,5 2007. 63,7 2008. 77,9 2009. 63,1 2010. 77,8 jan-jul 2011. 43,0 Izvor: Ministarstvo finansija