Stari problemi novog modela

Radnik Milan Stević i poslodavac Dragan Rakić složiće se u jednom - žive lošije nego prethodne godine i strahuju da će im naredna biti još gora. Milan je zaposlen u sektoru tehničke podrške jedne privatne beogradske firme i pre nekoliko dana poslodavac mu je smanjio platu za 10 odsto, zbog sve lošijeg poslovanja firme. Gazda je, kaže, bar za sada, obećao da neće nikoga otpustiti. „To se, međutim, nikada ne zna. I na prethodnom poslu je odjednom krenulo nizbrdo. Iako je posla bilo, gazda nije mogao da se naplati, a onda ni nama da isplati zarade. Nisam dobio otkaz, ali sam morao da odem, jer platu nisam primao po nekoliko meseci“, priča ovaj tridesetogodišnjak i konstatuje da mu troškovi života, zbog stalnih poskupljenja i veće rate za kredit, stalno rastu, a plata je sve manja. Dragan Rakić, vlasnik pekare u Beogradu, tvrdi da ni poslodavcima nije ništa bolje nego radnicima. „Promet je sve manji. Građani sve češće kupuju samo hleb, a od hleba nema zarade. Sa druge strane, nafta samo poskupljuje, a peći morate grejati bilo da pečete 10 ili 100 peciva. Osetno je lošije nego prošle godine, a strah me je i da pomislim šta nas čeka“, kaže Rakić. I neumoljiva statistika pokazuje da su ekonomski pokazatelji Srbije značajno lošiji od onoga što se očekivalo. Tako će Srbija 2011. godinu završiti sa ekonomskim rastom od dva odsto, upola nižim od stope koja je pre godinu dana bila predviđena novim, postkriznim modelom ekonomskog rasta i razvoja Srbije od 2011. do 2020. Prvi „rođendan“ tog modela nametnuo je pitanje zbog čega se Vlada Srbije nije pridržavala strategije, koju je pripremila grupa domaćih ekonomista, a koju je posredno podržao i premijer Mirko Cvetković rečima da ekonomska politika u 2011. godini „mora biti prvi korak“ u implementaciji novog modela. Pa, čemu se Srbija može nadati daleke 2020. godine, ako je već sada jasno da će i 2012. privredni rast umesto planiranih pet biti jedva tri odsto? Znači li to da u Srbiji bruto domaći proizvod po stanovniku neće dostići iznos od 7.500 evra 2020. već deceniju kasnije? I da li će za otvaranje novih 400.000 radnih mesta biti potrebno 20 umesto 10 godina? Neki od autora novog modela, doduše nezvanično, kažu za NIN da Vlada nije uradila ništa od onoga što je planirano. Umesto reformi, ponavlja se stari scenario, potrošnja i dalje prebrzo raste, a privreda je pred potpunim kolapsom. Nezaposlenost je sve veća, spoljnotrgovinski deficit se samo produbljuje, a od preko potrebnog dinamičnog rasta investicija dobili smo samo mrvice. Jedva nešto više od 550 miliona evra u prvoj polovini godine. Autori tvrde i da rebalans budžeta i najnovije zaduživanje za milijardu dolara pokazuju da je jedina strategija ove vlasti da izdrži do narednih izbora, do kada je i obezbedila novac za pokriće manjka u državnoj kasi. Milojko Arsić, profesor Beogradskog ekonomskog fakulteta i jedan od autora studije, međutim, nalazi i reči opravdanja za Vladu. Srbija, kaže on, nije izolovana od dešavanja u svetu i lošiji rezultati od očekivanih posledica su upravo drugog kriznog talasa koji je zahvatio svet. „Strategija je rađena za postkrizni period, a kriza još uvek nije prošla“, objašnjava Arsić. Govoreći o nezavršenim poslovima Vlade, on upozorava na loš privredni ambijent, veliku korupciju, loše upravljanje javnim preduzećima, nereformisane sisteme koji su najznačajniji potrošači državnog budžeta... „Zaduživanje i povećanje deficita se mogu pravdati u vreme krize, ali će Srbija uskoro svakako morati da krene u reforme, jer prostor za dalje zaduživanje je sve manji, a i deficit će morati da se smanjuje u narednim godinama. Vlada je obezbedila finansiranje manjka u budžetu u narednih sedam ili osam meseci, znači do polovine naredne godine“, kaže Arsić. A nakon toga? „Naš dalji rast će zavisiti od dešavanja u svetu i tempa ekonomskog oporavka. Ukoliko taj tempo bude sporiji od očekivanja, a mnogi ekonomisti veruju u to, moraćemo dodatno smanjivati rashode, time i deficit“, odgovara Arsić. U kabinetu Mirka Cvetkovića rečeno nam je da odgovore zašto kaskamo za planom i šta nas čeka narednih godina, potražimo od primijerovog savetnika Jurija Bajeca, ujedno i koordinatora postkriznog modela. „Sporiji ekonomski rast je posledica daleko manjeg priliva investicija, jer država nije učinila dovoljno za povoljniji investicioni i ukupni privredni ambijent. Mnogo toga je moglo još da se uradi i bez trošenja budžetskih sredstava: radikalniji rez i ukidanje nepotrebnih procedura i administrativnih prepreka koji koče i obeshrabruju preduzetničku aktivnost“, kaže Bajec. Na pitanje zašto to nije urađeno, savetnik premijera kaže da su dnevne intervencije odvukle Vladu od strateških stvari i krupnih reformi. Sa druge strane, te reforme su i politički, ekonomski i socijalno bolne i zbog toga se uvek odlažu, konstatuje on. Na opasku NIN-a da se reforme odlažu i zato što su politički nepopularne, Bajec ističe da je nepopularno bilo i zamrzavanje plata i penzija, pa je to moralo da se uradi. Upravo zbog toga Dragoljub Vukadinović, predsednik Upravnog odbora Metalca i savetnik potpredsednice Vlade Verice Kalanović, smatra da Vlada samo odlaže neizbežno. „Država nema nikakvu strategiju, a ni hrabrosti da krene u krupne promene. Vlast mora izaći pred narod i reći šta se mora učiniti i koliko će to koštati. Objasniti da će neki ljudi morati da ostanu bez posla, da će biti teško godinu, dve, tri, a onda će krenuti rast. Ovako samo tapkamo u mestu“, uveren je Vukadinović. I Miodrag Zec, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, tvrdi da je za „mršave“ ekonomske rezultate kriva Vlada. „Oko 80 odsto su krivi unutrašnji, a samo 20 odsto spoljašnji faktori. Na prvom mestu, preskupa država kojoj je potrebna potpuna promena regulacije“, kaže Zec i dodaje da se Srbija već decenijama nalazi u sistemskom deficitu, „deficitu države, privrede i građana“. Trend je izuzetno loš i ako se tako nastavi, 2020. godinu dočekaćemo još siromašniji, kategoričan je Zec. Iako veruju da za Srbiju ima nade, NIN-ovi sagovornici digli su ruke od ciljeva predviđenih „postkriznim modelom rasta“. Skoro da niko više i ne veruje da Srbija posle zaostajanja u ovoj, a verovatno i u narednoj godini, može sustići predviđeni privredni rast do 2020. Sve i da nam spoljne ekonomske okolnosti budu naklonjene, a nova vlada posle izbora 2012. odlučna da krene u preko potrebne promene, svi su izgledi da će za osnovne ciljeve određene novim ekonomskim modelom biti potrebno bar pola decenije više nego što se to, koliko lane, mislilo. Kvarna roba Pre privredne i ekonomske reforme, odnosno promene ekonomskog modela, Srbija mora promeniti koncept, ubeđen je Miodrag Zec. On kaže da se na srpskom tržištu političkih ideja nudi „kvarna roba“. „Nude nam se prevaziđene ideje socijalizma. Umesto da stvaramo, a onda delimo višak, mi preraspoređujemo manjak. To je apsurd“, kaže Zec za NIN. On smatra da je Srbiji potreban preobražaj na svim nivoima ravan promeni religijskih uverenja, ukoliko želimo biti razvijena i normalno uređena zemlja. Zec naglašava da se u Srbiji mora menjati odnos prema obrazovanju, radu, odgovornosti... „Nema napretka u zemlji u kojoj studenti potroše više vremena na pripremu prepisivanja, nego na učenje. Nema te poreske stope koja bi bila dovoljna u zemlji u kojoj milioni ne plaćaju poreze, a država taj manjak pokušava da nadoknadi opterećivanjem onih koji rade i plaćaju obaveze na vreme“, zaključuje Zec.