Uništavanje generacija

Oni nisu još jedna cigla u zidu. Bez obzira na to što su već osam, deset ili dvanaest godina deo obrazovnog sistema u kome je gradivo preobimno i zastarelo, najvažnija nastavna sredstva, kreda, tabla i monoton nastavnički glas, a mašta učenika neretko u ilegali, naši đaci odbijaju da budu anonimni građevinski materijal. Mada nam školstvo svoj arhitektonski pandan nalazi u novobeogradskim soliterima – strogo i beživotno – đaci imaju svoje mišljenje. Voleli bi samo da im škola češće pomaže da ga razviju. Sadržaj gradiva je prva mina na kojoj stradaju elan i kreativnost učenika. Malo kom udžbeniku đaci neće zalepiti epitete od kojih će mu korice pocrveneti, a to što će nešto od nastavnog materijala uskoro moći da se proglasi antikvitetom takođe nimalo ne pomaže. „Udžbenik iz psihologije ima jedno sto godina, a u matematici se i dalje koristi čuvena Veneova zbirka iz koje je učila moja majka. Nije problem samo to što su udžbenici zastareli, nepraktični, pa i začinjeni greškama, već se u njihovoj gomili informacija gubi suština. Kada, primera radi, govorimo o istoriji, mora se valjda prvo postaviti pitanje šta je to iz istorije što će nam koristiti u životu. Ključno je da istorija ne sme da bude bubanje, svedena na imena, gradove, godine, „brojeve telefona“, kako to obično kažem. Poenta istorije je da nam omogući analizu događaja u sadašnjosti, a 300 strana udžbenika istorije za treći razred srednje škole ne govori mnogo o tome. Činjenica da znamo ko je bio arhitekta Aja Sofije neće nam naročito pomoći u predviđanju današnjih događaja“, kaže Vukan Marković, učenik trećeg razreda Prve beogradske gimnazije. Bez obzira na to da li kažu da uče „80 odsto teorije koja mi nikada neće koristiti u životu“ (Kristina Radža, učenica Dvanaeste beogradske gimnazije) ili da „udžbenici komplikovano opisuju ono što je prosto“ (Nikola Radović iz Četrnaeste beogradske gimnazije), đaci se slažu da je činjenica sumnjive vrednosti u udžbenicima mnogo. Neki su predmeti već generacijama notorni po tome što su zaglavljeni u prošlosti. Srednjoškolci se na časovima informatike u trećem razredu i dalje bave Paskalom, kompjuterskim programom koji spada u duboku arheologiju informatičkog doba, a rado i uz smeh pominju i udžbenik engleskog čija je zvezda i dalje Majka Tereza, bez obzira na to što je pokojna od 1997. „Imamo knjiga koje nisu menjane godinama, u kojima zadaci nisu tačno urađeni, a pri tom ne znam ni šta su radili ljudi koji su bili zaduženi za lekturu. U knjigama iz istorije promašene su godine, pa i vekovi neki put, ili su ponuđene potpuno netačne informacije. Grešaka je mnogo, a udžbenike ne obnavljaju. Naučna otkrića ne prestaju, a nama su potrebne decenije da to uvrstimo u nastavni program“, kaže Teodora Marković, četvrtakinja Prve beogradske gimnazije. Teodorina školska drugarica LJubica Đorđević skreće pažnju i na to da predmeti nisu sinhronizovani, te da stoga nije moguće pomagati se jednim u shvatanju drugog. „U fizici mnogo šta, poput vektora, radimo pre nego što je došlo na red u matematici, gde je trebalo naučiti osnove. To nam svima pravi velike probleme, jer profesori nemaju vremena da ulaze u `tuđi vilajet`. Zato ne možemo da povezujemo predmete jer smo ih učili na nelogičan način“. Što je nastavni plan nekog predmeta lošiji, to je važnije da nastavnik bude sposoban i voljan da đake provede kroz njegove lavirinte. Avaj, nemotivisani platama, okovani preteranim nastavnim planovima i programima, bez dovoljno pedagoške spreme, nisu često spremni da izađu iz „eks katedra“ šablona. Čoveku zaista dođe da se rasplače dok sluša đake koji pokušavaju da se prisete „jedne profesorke koja je htela da nas vodi u muzej, mada na kraju nismo otišli“ ili „profesora srpskog koji vodi u pozorište dva puta mesečno“ ili kako su gledali „neke dokumentarce i slajdove, mada mi se čini da su stari decenijama“, ili bilo kakvog drugog originalnog pristupa predavanju, ako se upotreba muzeja, pozorišta ili slajdova uopšte mogu nazvati originalnim. Izuzetaka, naravno, ima u svakoj školi. Društvo iz Prve beogradske gimnazije moglo bi danima razgovarati o legendarnom Mihajlu Ćulumu, dobitniku Svetosavske nagrade, koji je prethodnih godina odgajio više republičkih prvaka iz istorije nego neki od najvećih gradova Srbije. Đaci ne očekuju da svaki profesor bude Mihajlo Ćulum, ali ni ta snižena lestvica đačkih očekivanja ne biva često prebačena. „Srpski jezik i književnost, na primer, kroz romane i poeziju treba da stvori nekakav ukus, pogled na svet, pa i da pouči analizi, kao istorija. Ako, međutim, profesor u nekom odeljenju sam uzme da analizira, ne podstiče nikakav kreativni rad, onda nema koristi ni od tih pet ili šest časova srpskog nedeljno“, kaže Vukan Marković. LJubica ističe da profesori ne objašnjavaju dovoljno, da preskaču suštinu i odmah, recimo, daju formule ne objašnjavajući kako se do njih došlo. Tako veštački upamćeni podaci, naravno, ne mogu se zaista „uskladištiti“. Kako kaže LJubica, „danas mogu da zapamtim petnaest formula, ali kada mi sledeći put budu bile potrebne, neću moći da ih se setim“. Najveću opasnost ovakvog „predavanja sa visoka“ ističe Sonja Obradović iz Prve beogradske gimnazije. „Mi to što smo navodno naučili treba da upotrebimo u životu. A mi učimo napamet. Kada nam znanje bude potrebno za neki posao u nauci, privredi, svejedno, nećemo ga pronaći u pamćenju.“ Najveća đačka zamerka, ona koju nijedan sagovornik ne propušta, jeste nedostatak prostora za njihov stav. „Mislićete na fakultetu“, čini se, veoma je popularna maksima srpskih nastavnika. „Nikada, ali baš nikada nemamo priliku da iznesemo mišljenje. Profesori vode svoju priču. Iznošenje svog mišljenja smatra se čak drskim, oduzimanjem od časa...“, kaže jedan od sagovornika. LJubica podseća da od „Zašto?“ nema važnijeg pitanja, da je ono to koje podstiče razmišljanje, a ne „Ko?“, „Šta?“ ili „Kada?“. Vukan je uveren da bi đaci u nekom imaginarnom, savršenom sistemu obrazovanja kolektivno propali jer su navikli da bubaju i ne znaju za drugi metod. Podseća na zgodu sa časa filozofije kada je mladi profesor na zameni postavio logički zadatak a oni bilo jednodušno zbunjeni. Nije naodmet pomenuti da su gotovo svi sagovornici NIN-a odlični učenici. Upravo su LJubica, Teodora, Sonja i Vukan deca koja su Prvoj beogradskoj gimnaziji donela brojne republičke titule iz istorije. Niko od sagovornika, takođe, nije uputio pogrdu na račun nekog konkretnog profesora. Da, đaci nastavnike poštuju i baš zato od njih očekuju više nego što oni najčešće nude. Svi takođe potvrđuju da su – bez obzira na onu zgodu iz Prve beogradske - logiku uspešno savladali jer je pitanje koje jednoglasno postavljaju iz domena čiste logike: Ako o svakoj reformi obrazovanja pitamo ministre, profesore, pedagoge, psihologe, čak i inostranstvo, kako zaboravljamo da pitamo učenike? Nastava bez života „Korišćenje kompjutera, video-bimova, audio-video materijala mnogo je bolji način rada od krede i table“, Kristina Redža „Kada čovek završi fakultet, ako se odluči za profesuru, treba da sedi još dve ili tri godine i uči. Ne svoju nauku, već kako se predaje, kako se pristupa deci“, Vukan Marković „U svakoj školi se zna ko je omiljeni profesor. Kada dođe novi, morao bi da ode na čas kod takvog, svejedno da li im se predmeti poklapaju, da bi video kako cenjeni profesor organizuje čas, koja je tajna njegove dobre psihologije, šta to radi pa ga deca vole“, LJubica Đorđević „Treba uneti više života u školu. Imao sam dosta kontakata sa strancima, pa sam upoznao Francuskinju koja je mlađa od mene, ali je već na času biologije secirala žabu. Ne moramo da kasapimo žabe, ali mi uopšte ne znamo od čega je ona sačinjena. Isto tako, svi znamo šta je sumpor, i da je opasan, ali ga nikada nismo videli. U tekstu i tabli nema života“, Aleksa Grbović „Jezici su ključni, jer svi želimo da se povežemo sa svetom, da putujemo i da svet dolazi kod nas. Niko me na ulici neće pitati zašto se služim jednom, a ne drugom varijantom prošlog vremena u engleskom, već je važno da znam da se sporazumevam. Moramo da naučimo da mislimo na stranom jeziku, da ga koristimo i ne razmišljajući šta naš govor znači na srpskom“, Teodora Marković „Želeo bih više izbornih predmeta. Možda bi prve dve godine gimnazije mogle da budu ovakve kakve su sada, ali da se u druge dve uči ono što čoveka zaista zanima. Do tada većina nas zna gde će dalje, pa zašto da to ne izučavamo detaljno?“, Nikola Radović Knjige ujedaju Večni problem lektire je taj što se često pretvara u „lecture“, predavanje. Đaci su, doduše, veoma samokritični i kažu da „omladina sve manje čita“ ili da „uopšte kao generacija ne čitaju“, ali i oni koji znaju da knjige ne ujedaju – takva su sva deca pomenuta u tekstu – neretko bivaju od nje odvraćeni težnjom profesora da im oni sve to „protolkuju“, a đačko mišljenje o pročitanome nekada se smatra pravim skandalom. Beogradom se prepričava osnovnoškolska anegdota u kojoj je devojčica u svom referatu o ciklusu pesama o Marku Kraljeviću napisala da joj se čini kako je junak pesama ratni zločinac zbog enormnog broja Turaka koje je kroz stihove ubio. Umesto da bude inspirisana ovim ekscentričnim razmišljanjem, nastavnica je u stanju šoka prekinula raspravu i zvala devojčicinu majku. „Stalno nam govore kako nas spremaju za život. Ako je tako, čemu za lektiru knjiga o dečaku koji čuva konja na planini. To ne izaziva našu maštu. Čitanje klasika nije sporno, ali mislim da ima mesta i za savremeniju literaturu“, kaže Aleksa Grbović iz Desete beogradske gimnazije.