Gledaj svoja posla

Ko se još seća atentata na turskog ambasadora 1983. godine u Beogradu, kada su prolaznici pokušali da uhvate atentatore naoružane pištoljima, pri čemu je jedan mladić poginuo. Samo tridesetak godina kasnije tako nešto bilo bi nezamislivo. Mediji su zapljusnuti primerima u kojima ljudi u Srbiji „gledaju svoja posla“, nezainteresovano okrećući glavu umesto da pomognu žrtvi. Nedavni slučaj policajca u civilu kome niko nije hteo da pomogne dok je na sred ulice branio ugroženi par od razularenih huligana, pretučeni novinar nedeljnika „Vreme“ i vozač gradskog autobusa, tek su blaži oblici u odnosu na dva slučaja koji su prodrmali srpsku javnost i upozorili na pojavu koja u svetu nije nepoznata ali doskora nije bila karakteristična i za ovaj prostor. Prvi se dogodio početkom 2009. godine, kada se jedan mladić, u trenutku nervnog rastrojstva, popeo na ivicu beogradskog mosta „Gazela“, preteći da će skočiti i izvršiti samoubistvo. Most je bio blokiran, saobraćaj zaustavljen, ljudi su gunđali što nisu mogli da dođu na svoje odredište, a neki prolaznici su čak zastajkivali i slikali se sa nesrećnim mladićem u pozadini. U drugom slučaju, u januaru 2010. godine u Boru grupa od petnaest mladića je nasmrt pretukla petnaestogodišnjaka na ulazu u diskoteku a prolaznici su to „mirno posmatrali“. Umesto nekadašnje naglašene solidarnosti na sceni je zazor, ravnodušnost i odsustvo svakog saosećanja sa žrtvom. Kriminolozi smatraju da Srbi sve više idu u pravcu otuđenosti, da „gledaju svoja posla“ i cinično prihvataju odnos nezainteresovanosti. Olakšanje duše ili pranje savesti jeste očekivanje da će zločin prijaviti ili da će žrtvi pomoći „neko drugi“. Gledano sa nekog šireg društvenog plana socijalni psiholog dr Snežana Joksimović ističe anomiju koja se, kako je to još Dirkem uočio, javlja u velikim društvenim krizama i društvenim promenama, koja se „danas potencira i ispoljava kroz osećanje beznađa i odsustvo pravih vrednosti, kada su društvene norme kontradiktorne i nelegitimne a pojedinac dezorijentisan i konfuzan“. Anomija tranzicije, izgleda, nije zahvatila samo političko-ekonomsku sferu društva u Srbiji, već i samo ponašanje pojedinca, gde u odsustvu jasnih vrednosti na scenu stupa, kako je to govorio prof. Radomir Lukić, „moralno bezakonje“. Ako se sve to, u tom trenutku kada se dogodilo, moglo protumačiti kao znak vrlo izrazite krize morala u našem društvu i otuđenja među našim ljudima, niz primera iz zapadnog sveta, koji najčešće služi kao uzor civilizovanog ponašanja, ukazuju na jednu socijalno-psihološku zakonitost koja i nije toliko vezana samo za jedno aktuelno društvo i trenutno stanje u njemu, već obuhvata i neke šire zakonitosti koje su karakteristične za čoveka uopšte. Marta 1964. godine, Katarina Đenoveze, 28-godišnja devojka, bila je u NJujorku ispred svoje kuće silovana i ubijena. Taj događaj posmatralo je više njenih komšija (pominje se čak 38), ali niko joj nije na bilo koji način pružio pomoć. Tek, nakon što se napasnik udaljio komšije su pozvale policiju i hitnu medicinsku pomoć, ali bilo je kasno, Katarina Đenoveze je već bila mrtva. Slučaj je šokirao američku javnost, a socijalni psiholozi su tada lansirali i pojam „Đenoveze sindrom“. Šta sve pojam skovan pre skoro pola veka podrazumeva najbolje se vidi u nizu događaja koji su pratili slučaj u Napulju u maju 2009. godine. Rumunski državljanin Petru Barladeanu ubijen je na ulazu u jednu od metro stanica u centru Napulja. Pogođen je s dva metka iz pištolja: u grudi i nogu. Osim Rumuna u pucnjavi je ranjen i četrnaestogodišnji Italijan koji je, uprkos teškim povredama, uspeo da pobegne. Hitna pomoć je stigla tek pola sata kasnije. Teško povređeni rumunski državljanin umro je na putu za bolnicu. Umesto da pozovu pomoć ili pomognu na drugi način, slučajni prolaznici su pucnjavu i povređenog čoveka snimali fotoaparatima i mobilnim telefonima. I ubistvo Barladeanua i ranjavanje mladog Italijana snimale su sigurnosne kamere, a snimak je prikazivan nekoliko puta na italijanskim televizijskim stanicama, a potom i na „Jutjubu“. Iako kriminolozi ovakva ponašanja svode na strah od posledica, psiholozi uzroke nalaze i u individualno-psihološkim crtama ličnosti. LJudi se u tom pogledu međusobno razlikuju. Ima onih kod kojih je lokus kontrole (izvor kontrole ili mesto kontrole) unutrašnji , kad ljudi misle da oni ipak mogu nešto da učine, da stvari zavise od njih, da su oni „kovači svoje sudbine“. „I naša istraživanja su pokazala da pojedinci manje veruju u mogućnost svog uticaja i delovanja, u odnosu na one koji više veruju u moć kontrole zbivanja i samim tim su spremniji da pomognu i da razumeju druge ljude“, kaže gospođa Joksimović. Naravno da ne bi bilo racionalno i logično očekivati od komšija iz priče o Katarini Đenoveze, da istrče iz svog stana i potuku se sa silovateljem. Isto tako ne može se očekivati ni da slučajni prolaznici iz napuljskog metroa priskoče i uključe se u međumafijaški obračun i pucnjavu. Ili, na primer, ko može očekivati od onih koji su tog februarskog dana 2009. godine prelazili preko „Gazele“ da skoče u hladnu i mutnu reku i zaplivaju u pokušaju da spasu nesrećnog samoubicu. Odnosno da u Boru u januaru 2010. godine neko „uleti u gužvu“ i na taj način rizikuje da možda i sam bude prebijen od strane razularene gomile. Sve se to naravno ne može očekivati, ali ostaje pitanje zašto svi oni nisu na vreme pozvali policiju i na taj način ukazali pomoć i Katarini Đenoveze i Petruu Baldareanuu i nesrećnom petnaestogodišnjaku iz Bora. Kada su situacione okolnosti u pitanju, u pomenutim primerima se, kako kaže psiholog Joksimović, ispoljava socijalno zarazno ponašanje – „kada niko ne pomaže, onda ni drugi ne pomažu“ i suprotno – „nastojanje jednog pojedinca da pomogne, dovešće do toga da i drugi pomažu“. Ono je, pak, suprotno osećanju difuzne odgovornosti, kada ljudi u takvim situacijama očekuju da će neko drugi (umesto njih) intervenisati i pružiti pomoć. Kada se mladoj generaciji danas predoči slučaj beogradskog atentata iz 1983. godine, čuđenje i nevericu prati i podsmešljiv izraz prezira za jurnjavu za naoružanim atentatorima. Od nekadašnje solidarnosti i herojstva ostao je samo žargonski naziv za jedan gradski toponim – „kod mrtvog Turčina“. Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo Sebični komoditet Ima li razlike u ponašanju ljudi, zatečenih događajem, nekada i sada? Svetska istraživanja pokazuju da nema mnogo razlike između onog što je bilo pre 30 godina i ovog danas, bilo da se radi o Americi ili našoj sredini. U osnovi „slučaj Đenoveze“ govori baš o jednoj otuđenoj sredini, jednog megapolisa u kojem ljudi žive zaklonjeni iza svojih zidova i zavesa. Verovatno bi se sve drugačije dogodilo u nekom malom mestu na američkom srednjem zapadu. Kao u LJigu, Negotinu, Milanovcu..., gde ljudi drugačije reaguju nego u Beogradu. Od „slučaja Đenoveze“ u Americi su se razvili mnogi projekti komšijskog nadgledanja, ili neki drugi slični projekti, koji imaju za cilj da što veći broj ljudi bude pripremljen da reaguje na pravi, adekvatan način. Imao sam prilike da to osetim, kada sam prilikom jedne kasne večernje šetnje u predgrađu San Franciska privukao pažnju budnih „posmatrača“. Nije bilo posledica, ali se preventiva pokazala na delu. Koliko su oni komplementarni sa policijom? Tamo gde se, pored formalnih i neformalne grupe uključuju u sistem aktivne prevencije, ili kako se to kod nas nekada nazivalo „društvene samozaštite“, pokazali su se „neočekivani“ uspesi u smanjivanju stope kriminaliteta u poslednjoj deceniji, u SAD. Gde je granica između društvene samozaštite i zloupotrebe takvog sistema? Naravno, mnogo toga podseća na komunizam. Kod nas su to bili nastojnici, u SSSR-u „babuške“, koje je policija držala na vezi. Danas, u zapadnom svetu, gde se sve posmatra kamerama, dolazi do priličnog gubljenja privatnosti. Nije Orvel „Velikog brata“ slučajno izmislio i nije mislio samo na SSSR. Čak se pokazalo da su zapadna društva u tom smislu suptilnija. Da li je dobro bezuslovno primenjivati tuđa rešenja i kalemiti ih na naš sistem? Nikada, ni u čemu. Uvek treba imati u vidu neke specifičnosti. Kod nas se ljudi često međusobno ne vole, pa bi postojala mogućnost da komšija komšiji napakosti, što u zapadnim državama i nije baš slučaj. Treba proučavati tuđa iskustva, ali ih oprezno primenjivati, prilagođena našim uslovima.