Novi formati za stare zvezde

Jesenja programska šema na srpskim televizijama startovala je uz veliki broj novinarskih transfera. Najveće televizijske zvezde, uz više ili manje iznenađenja, promenile su svoje medijske dresove. Razlozi za tako brojne prelete kreću se u spektru od ličnih, preko neslaganja sa uređivačkim konceptom do neslaganja sa platom. Sa akcentom na plati. Iako to niko tako neće reći. Sezonu je, naime, otvorio Pink, sa čije televizije je otišlo najviše zvezda. Čim je na toj televiziji ponestalo para, već se čuju zluradi komentari, ružičaste zvezde su potražile novo sazvežđe. Sa nešto više stila to je uradila Tanja Vojtehovski, kako i dolikuje dojučerašnjoj direktorki pres-službe Pink medija grupe, koja se od svoje dojučerašnje matične kuće oprostila uz dužne počasti i floskulu da to čini iz „ličnih razloga“ i zbog novih izazova u karijeri koju će nastavi u sopstvenoj produkcijskoj kući. Za razliku od nje, voditelj Milan Kalinić je svoje profesionalne vidike, kao što većina poznatijih ovih dana čini, odlučio da proširi na Prvoj, menjajući jednu zabavu za drugu. Jer, da se ne lažemo, razlika između te dve televizije i nije baš uočljiva: Pink ima meksičke a Prva turske serije, Pink ima Amidži šou a Prva Veče sa Ivanom Ivanovićem, Pink ima Siti a Prva Eksploziv...Ali za Kalinića i te kako ima razlike jer se, kako kaže, ideja o emisiji koju će posle transfera voditi „u potpunosti poklapa sa mojim stilom rada i u pitanju je nešto izuzetno veliko, zahtevno i kvalitetno, pravi profesionalni izazov kojem je bilo nemoguće odoleti“. Možda je najveći udarac Pinku naneo njihov voditelj i spiker Slavko Beleslin, koji se odlučio za B 92. Kao razlog prelaska naveo je da mu je ambicija da radi najbolje vesti u zemlji. I dodao da je „B92 kultna stanica sa najvećim kredibilitetom i ogromnim poverenjem u javnosti.“ I baš dok je on to izjavljivao, novinari B92, mahom oni koji su svojevremeno i stvorili ovoj stanici kredibilitet o kome Beleslin priča, razbežali su se u drugim pravcima. Antonela Riha je prva otišla, na RTS, baš kao i voditeljski duo Gorica Nešović i Dragan Ilić. Na RTV Vojvodinu se ove jeseni uputila i te kako značajna ekipa: programski direktor Sanja Savić i autorka emisije Kažiprst Danica Vučenić. E, tu već dolazimo do tačke kada se sve ne može gledati kroz novac, mada se od početka ovog veka, koji se nekako poklopio sa političkim promenama u Srbiji, odomaćilo mišljenje da su medijski transferi postali normalnost utemeljena na pozitivnim iskustvima Zapada i da su konačno dobili svoje mesto u društvenoj hijerarhiji koje je do tada bilo rezervisano samo za sportiste. Dakle, transferi koji su vezani samo za bolju finansijsku ponudu, možda i neku dodatnu udobnost, ali koji nisu ideološke prirode. Ali, nešto se ipak promenilo od trenutka kad je javnost sa velikom pažnjom pratila odlazak Bojane Lekić sa B92 na RTS, pa na BK ili prelazak Olivere Kovačević sa Pinka na BK, a potom i na RTS i kada se pričalo o enormnim svotama, kućama, stanovima, kolima… Tada se činilo da će medijski viđenija lica potpisivati ugovore poput fudbalera Danas to više izgleda kao potraga za platom, sem u slučajevima širokim masama omiljenih zabavljača. Tako nešto za NIN potvrđuje i Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a: “Tržište novinara, zbog teške ekonomske situacije, praktično ne postoji u pravom smislu te reči. Novinari se tretiraju kao potrošna roba tako da se uglavnom ne znaju ni razlozi ni uslovi prelazaka novinara iz jedne medijske kuće u drugu. Važna je gola plata a samo retki pojedinci  mogu da postavljaju uslove poput programskog sadržaja, autorske emisije ili autonomnog uređivačkog projekta”. U kontekstu izabranih, sa akcentom na novinari, u ovom trenutku bismo mogli da posmatramo samo dolazak Nataše Odalović na B92 iz Danasa, mada je najavila da nas neće lišiti svoje kolumne u Danasu i gostovanje, ako do toga dođe, Dragana Bujoševića, glavnog i odgovornog urednika Politike, na Prvoj televiziji. Jednostavno, i televizijima koje se potpuno komercijalizuju potrebni su ozbiljni novinari za nekolicinu gledalaca koji su i pored medijskog unižavanja, ostali željni ozbiljnog novinarstva. A novinari željni da još malo ozbiljno rade odlaze u javne servise, koji su doskora važili za metuzaleme koje je davno pregazilo vreme. Možda to najbolje objašnjava Danica Vučenić koja je prostor za svoj stil rada uspela da pronađe na RTV Vojvodina: “Nisam sigurna da se svi transferi mogu tumačiti na sličan način. Ali ako uporedite izjave novinara koji su prelazili prethodnih meseci u druge medijske kuće, obično su javna objašnjenja svedena na potrebu za promenom ili na lične razloge. Niko, razume se, ne laže. Nije stvar u tome. Baš kao i u društvu i u medijima se dešavaju promene, i vlasničke i programske. Sve je manje prostora za informativni program, sve više se programi prilagođavaju zabavnim formatima. Logično je da ljudi traže novi ili veći prostor. Ako pogledate elektronske medije, izračunajte koliko prostora se daje zabavnim a koliko ozbiljnim sadržajima. Ne ulazim u sadržinu već govorim o formi i ispada da će jedino na javnim servisima biti šireg prostora za informativni program. Na drugoj strani, koliko puta ste čuli poslednjih meseci od kolega novinara: „Nikada gore nije bilo“. Možda je to i preterivanje ali socijalne prilike novinara, položaj novinara u društvu, pritisci na medije... sve to utiče na odluke ljudi da menjaju posao”. Jasno je da će o prvim, sočnim transferima moći da se priča kada se ugasi i to poslednje mesto na kom se rejting neće meriti količinom narodnog veselja. A do tada će nam zabavu o nagađanjima ko je za koliko para, bazena i limuzina prešao sa jednog mesta na drugo kvariti mračni pojedinci koji veruju da je bolje i sa manjom platom na ozbiljnijem mestu.