Privatnost na prodaju

Zastrašujuće deluje nalaz nedavno sprovedenog istraživanja Volstrit džornala pod nazivom „Šta oni znaju“ koji pokazuje da pedeset najpopularnijih sajtova u Americi u računare svojih posetilaca ubace u proseku po 64 programa za praćenje bez prethodnog obaveštenja ili upozorenja, tako da svaka komunikacija, pretraga svetske računarske mreže, onlajn kupovina ili zabava ostaju zabeležene. Koristeći ovako prikupljene podatke kreiraju se veoma precizni profili korisnika, od pola, starosti, prihoda i interesovanja, do bračnog statusa, imovine, zdravstvenog stanja i kreditne moći, koji se potom konstantno dopunjavaju aktuelnim podacima o svemu što radimo na mreži. Špijuniranje internet korisnika tako je postalo jedan od najbrže rastućih biznisa na internetu, čija je logika veoma jasna – što više o nama znaju, više zarađuju. Podaci o nama najviše se prikupljaju u marketinške svrhe, a tehnologije za praćenje postaju sve „inteligentnije“ i napadnije, jer je oglašivačima veoma bitno da pouzdano znaju kome se tačno obraćaju. Tako je nekada revolucionarno otkriće tzv. ciljanih oglasa (praksa koju je uveo Gugl plasirajući na svojim sajtovima oglase u skladu sa našim interesovanjima) evoluiralo u mogućnost da nas oglašivači prate na svakom koraku koji pravimo na internetu, sa veoma preciznom i nama prilagođenom porukom. Ako ste, primera radi, poslednjih nedelja na internetu tragali za novim računarom, ne bi trebalo da vas čudi ukoliko se na vašem Fejsbuk profilu ili omiljenom sajtu nađe upravo reklama za računarsku opremu. Jednostavno rečeno, uz pomoć mini programa (tzv. cookie), koji se bez našeg znanja instaliraju u našim računarima prilikom posete određenim sajtovima, mogućnosti raznih internet-kompanija da nas prate i profilišu sasvim su se otrgle kontroli, a privatnost nam nikada nije bila ugroženija. Tržište privatnih podataka već se meri u milijardama, a špijuniranje postaje jedan od najunosnijih biznisa na internetu, pa ne čudi što već sada postoji na stotine kompanija koje se bave upravo prodajom tako prikupljenih podataka. Sve to, međutim, najčešće rade mimo zakona. Zakonski, a i u informatičkom svetu, program koji je implementiran u sistem bez znanja korisnika je neka vrsta računarskog virusa i to je po svim međunarodnim deklaracijama i zakonima krivično delo, kaže predsednik Pokreta za elektronsku privatnost Srbije Aleksandar Arsenin i dodaje da kompanije koje se služe pomenutim metodama vrše tešku povredu integriteta korisnika i snose krivičnu odgovornost. Veliki problem predstavlja i činjenica da zakonodavstvo koje bi trebalo da uredi upotrebu digitalnih podataka svugde kasni, pa tako i u našoj zemlji. „Zakonom o elektronskim komunikacijama praktično je omogućen totalitaran nadzor jer je službama državne bezbednosti omogućeno da bez ikakvog naloga i odluke suda prate elektronsku komunikaciju bilo kog građanina Srbije“, objašnjava Arsenin. Ovaj zakon je usvojen prošle godine, iako su mu se oštro protivili i poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i zaštitnik građana Saša Janković upozoravajući da država ovim zakonom previše zadire u privatnost građana. Da je u pitanju sve veći problem svedoči i nedavni „sukob“ između nemačkih vlasti i Fejsbuka, jer je Tilo Vajhert, ministar nemačke pokrajine Šlezvig-Holštajn zadužen za zaštitu ličnih podataka, objavio da se opcija „Like“ kosi sa saveznim i državnim zakonima o privatnosti. Svakome ko koristi ovu opciju, bilo na Fejsbuku ili nekom drugom sajtu, u računar bude instaliran program pod nazivom „datr“, čiji je vek trajanja dve godine i koji u centralnu bazu najpopularnije društvene mreže na svetu šalje sve podatke o našim aktivnostima na internetu, čak i kada smo izlogovani sa svog profila. Varate se, međutim, ako ste pomislili da je to vrhunac špijunaže. Istraživači sa Berkli univerziteta otkrili su tzv. Flash Cookies, koje je praktično nemoguće ukloniti iz računara, jer se i nakon brisanja vraćaju u početno stanje i nastavljaju slanje podataka. Ali ni tu nije kraj, jer i kada ugasite pretraživač skriveni programi i dalje mogu da „komuniciraju“ sa matičnim serverima. Ako ste se, primera radi, zapitali zašto Guglov pretraživač „Krom“ učitava stranice brže od drugih pretraživača, odgovor je upravo zahvaljujući vašem „internet profilu“, na osnovu kog Gugl pretpostavlja koje ćete sajtove posetiti i učitava iste čak i pre pokretanja pretraživača na računaru. Profesor na Fakultetu za kompjuterske nauke Milan Tuba, ističe, međutim, da je najveći problem to što ljudi nisu upoznati sa tim ko sve i na koji način prikuplja podatke o njima, pa se svoje privatnosti najčešće odriču nesvesno. „Osnovni problem nije u tim tehničkim mogućnostima koje su nesporno ogromne, nego u tome što takva praksa nailazi na popriličan konsenzus u javnosti pod potpuno besmislenom parolom – ko nije kriv nema čega da se boji, pa se pod geslom borbe protiv kriminala praktično špijuniraju svi građani. Građani jednostavno nemaju svest o tome gde sve završavaju podaci koje ostavljaju na internetu, ko ih sve i u koje svrhe koristi, tako da većinu informacija o sebi praktično dobrovoljno ostavljaju na mreži, nesvesno se odričući sopstvene privatnosti“, smatra profesor Tuba. On ističe i da su građani Srbije zbog mnogih nedostataka postojeće regulative ugroženiji čak i od građana razvijenih zemalja, iako je u njima tehnologija znatno naprednija.    Ceo sukob privatnosti i tehnologije sadrži i dozu ironije, jer sve što naizgled potpuno besplatno dobijamo od interneta i te kako plaćamo, samo što cene najčešće nismo svesni. Razvojem savremenih tehnologija izvesno koračamo ka realnosti kojoj je Orvelov koncept svevidećeg „Velikog brata“ preteča iz kamenog doba, a privatnost roba koja se na tržištu prodaje kao i svaka druga. Mašina za otkucavanje Odličan primer špijunaže predstavlja i jedna od najmoćnijih korporacija današnjice – Gugl, na čijim serverima ostaju zabeležene sve naše aktivnosti i lični podaci koje ostavljamo na mreži, a na osnovu kojih se kreira naš „internet profil“, kojem, primera radi, potpuno legalno mogu da pristupe sve američke obaveštajne službe. Tako su nakon izbijanja afere „Vikiliks“ zahtevali uvid u korisničke podatke od gotovo svih društvenih mreža, a samo u 2010. godini čak 4200 puta zvanično su zatražili podatke o klijentima internet i telekomunikacionih kompanija. Danas gotovo sve velike američke kompanije čije usluge koristi ogroman deo svetske populacije, poput Fejsbuka, Gugla i Jahua, imaju ugrađen interfejs za američke obaveštajce, jer im je znatno jeftinije da automatizuju proces nego da dostavljaju mnoštvo pojedinačnih zapisa. To znači da čak i bez sudskog naloga bezbednosne službe mogu da pristupe najvećim svetskim bazama podataka o ljudima, njihovim odnosima, lokacijama i prepiskama, tako da sasvim uverljivo zvuči i ocena DŽulijana Asanža da je internet „najbolja mašina za špijuniranje koju je svet ikada video“.