Ponos

Zaista je jedinstveno da reč nedelje bude nešto što se nije dogodilo. A Parada ponosa se nije desila, jer je njeno održavanje zabranio ministar unutrašnjih poslova zbog bezbednosnih razloga. Nemam razloga da sumnjam u to da Ivica Dačić ima tačne informacije da je mlada desnica bila spremna ne samo na razbijanje našeg ponositog grada, već i glava ponosnih, sve do smrtnih ishoda. Sasvim je logičan ministrov argument da se ne mogu zaštititi istovremeno svi objekti u gradu, jer će razulareni ekstremisti uvek naći dovoljno nezaštićenih objekata da ih demoliraju. Odlučni i jasni Dačić je u svemu logičan, osim kada odgovara na pitanje što se ne kažnjavaju oni koji prete čak i prolivanjem krvi, a čiji se identitet očigledno zna. Privođenje je nedovoljno. Ne verujem da za samo organizovanje takvog paklenog scenarija u našem društvu i njenom zakonodavstvu nema mesta kazni za one koji prete smrtnim ishodom, koje bi bile efikasnija, primerna i primerena preventiva. Kao neko ko je prvi kod nas, kad to baš nije bilo bezopasno, pokrenuo pitanje ukidanje zakona kojim se zatvorom kažnjavala manjina o kojoj je reč, ukoliko se seksualni kontakt dokaže, što je nakon nekoliko godina i uspelo, dozvoljavam sebi da napišem da se borba za prava manjine ne moraju braniti samo demonstracijama. Mislim da je čak efikasnije da se organizuje sistematski rad na vaspitanju naše sredine na tu temu, počev od porekla homoseksualnosti (da se takav manje-više neko rodi, recimo isto kao smeđ ili riđ), zatim o naučno dokazanoj latentnoj homoseksualnosti većine agresivnih boraca protiv gej populacije i o pravima manjina svih drugih orijentacija u drugim civilizovanim sredinama. Ako bi se napravio društveni program, to jest strategija i taktika obrazovanja na tu temu, to bi bilo efikasnije od protesta na ulici. Zamišljam da uvodnu reč na TV održi čovek od autoriteta, a psiholog po profesiji, koji je na čelu naše države. A branioci tih sloboda mnogo su efikasniji ako nisu pripadnici date manjine. Nešto mi nije u planu da ovim povodom pišem o poreklu reči ponos i parada, ali ću ponoviti što sam već jednom izjavio da sintagma parada ponosa, stvorena i prihvaćena u svetu, nije mnogo srećna. Dovoljno bi bilo da se takvo zalaganje na ulicama kod nas recimo zove – Za ravnopravnost erotskog opredeljenja ili Dopustite da volimo koga hoćemo! Možda grešim, ali mislim da bi tada bilo i manje kontramitinga.