Politika privida

Iskustvo nam svedoči da jednoumlje u politici pre ili kasnije zapada u nepremostive teškoće. Razlog tome je činjenica da u istoriji nema jedne-jedine, neprikosnovene Istine. Ona je prepuna raznoraznih „istina“ koje se kose jedne s drugima i zato nam, neki put, liči na pravu „rašomonijadu“. Na primer, kad imamo dve suprotstavljene grupe ljudi koje tvrde: „Kosovo je naše“, onda je to logički neodrživo, pošto je kontradiktorno. Međutim, protivurečnosti koje su u logici nedopustive, u istoriji su uobičajena, mada neki put teško podnosiva i čak tragična stvar. Tvrdnja da je Kosovo deo Srbije je sa stanovišta logike ili istinita ili lažna; treće je isključeno i čak bi se reklo – apsurdno. Ali, istorija ipak takve protivurečnosti dopušta. U stvari, ona nema unapred (a priori) dat odgovor na pitanje koja je od dve istine, koje se uzajamno kose, ona „prava“. Zato istorija ne trpi logiku, odnosno nije logična, budući da nema u sebi konačnu, totalizujuću svrhu, nema veliki domaći zadatak Istine koju bi svi morali da nauče. Eto zašto su se u istoriji ljudi ubijali zbog nepomirljivih, isključivih, antagonističkih Istina, i to je neki put trajalo vekovima. Kako je istorija do sada izlazila na kraj sa svojim krupnim i sitnim protivurečnostima? Na prvom mestu, protivurečnosti su se u njoj artikulisale (ili: dezartikulisale) kao sukobi. Ako je reč o državama, onda su to ratni ili politički sukobi. Ipak, u novijem dobu nastala je, rekli bismo, i jedna bolja, de-konstruktivna mogućnost: da se protivurečnosti koje su isključive rastvaraju (putem dijaloga, pregovaranja, komunikacije, trgovine, uvažavanja moralnih naloga i ljudskih prava) u razlike koje bivaju trpeljive, tolerantne, jer ne pretenduju na neprikosnovenu Istinu. Tako se formira situacija političkog mnoštva (pluralizma), u kojoj se neprijatelj transformiše u protivnika. A to je, onda, slučaj u kojem „naše“ i „njihove“ istine prestaju da budu isključive, jednoumne, fundamentalističke i nalaze put do pomirenja, do koegzistencije u razlikama. Postoje kritičari koji, s raznih pozicija, prebacuju Tadiću što hoće protivurečnu Stvar: „i Kosovo i EU“. Zaista, ta Stvar je protivurečna ukoliko tu imamo dve Stvari koje isključuju jedna drugu: hteti u isti mah prijateljstvo i neprijateljstvo. Bez sumnje je iluzija verovati da se može voditi politički rat sa nekim i, u isti mah, stupiti sa njim u zajednicu, takoreći, brak, odnosno biti mu prijatelj. Međutim, ako je iluzorno, odnosno protivurečno geslo: „i Kosovo i EU“, ništa manje nije iluzorno ni geslo: “samo Kosovo“! Mnogi radikalni kritičari Borisa Tadića hteli bi upravo to, ne shvatajući sasvim dobro da povratak Kosova u Srbiju ima zapravo značenje ili novog rata ili pukog fantaziranja. Međutim, taj rat se već dogodio (treba se setiti ko je sve u njemu učestvovao) i Srbija ga je izgubila. Prvi put, on se vodio kao drama, a sad bi mogao još samo da se vodi kao farsa. Evropska unija nije spremna da bilo koga uključi u svoju zajednicu pod uslovima koji nisu njeni. Zato u nju nije lako ući, ali je golema iluzija poverovati da bi EU dugo tolerisala da Srbija postoji kao „crna rupa“ usred Evrope. Pre ili kasnije postavilo bi se pitanje: koja bi sredstva (počev od blokade, izolacije, sankcija) mogla da se upotrebe kako bi se ta mogućnost osujetila? Milošević je tvrdio da će svet, jednog dana, doznati našu istinu... Pokazalo se da zakasnelo jednoumlje na Balkanu predstavlja obično benavljenje koje ne primećuje da je teg pravednosti, putem sile, već prešao na drugu stranu. Koliko je potrebno da prođe takvih epizoda benavljenja da bi se poraz jedne ekskluzivističke, beskompromisne politike konačno doveo do samoosvešćenja? Predugo je u Srbiji stvarana politika privida, po kojoj poraz ima značenje pobede, a neprimenljivo pravno načelo značenje neprikosnovene stvarnosti. Zato se sada čudimo kad nam se iza privida u lice baca – nemoć. Milošević je poraz na Kosovu na farsičan način proglasio pobedom. Ali, Srbija ni danas nije spremna da prizna njegov poraz.