Oficirsko prase

Da vas, odmah, podsetim da sam „pomalo vidovit“, a što mi se priznaje i u bordu korporacije. Nisam li, prošle nedelje, sanjao podmlađenog Fidela Kastra sa plavim očima, i, evo, pojavio se u javnosti posle teške bolesti i poručio Obami da njegova „banana država“ jedva da će trajati još pet godina, a što je, bajdvej, i moja prognoza. Ali, manimo se toga, u nedelju, u mom Vidovu, baš sam se rastužio nad smrću Imanuela Kanta iz Kenisberga, ali koji je bio škotskog, to jest, našeg porekla. Dobro, de, znam da je Kant umro, odavna, 1804. godine, u prvoj godini Prvog srpskog ustanka, i to, 12. februara, kada je kućni zidni časovnik otkucao 11 časova. Nakratko, posle smrti, „glava mu je obrijana, i, pod rukovodstvom dr profesora Knora. Sve to, potanko je opisano u „Poslednjim danima Imanuela Kanta“ od Tomasa de Kvinsa, otkačenog engleskog pisca. E, sad, zašto je toliko važna ta Kvinsova knjižica? Kantova legendarna umerenost u svemu izluđivala je mnoge, pa i mene. Valjda zato što sam, za vikend, učestvovao u ždranju dva „oficirska praseta“, a to su prasad od petnaestak kilograma, a takvo je mogao sam, oficir kraljeve srpske vojske, da pojede. Zato se, bato, prase te težine i zove „oficirsko“. S tim što smo mi, za predjelo, jeli i pljeskavice iz belopalančke pečenjare, a i punjene paprike u domaćoj obradi... A Kant? Svi se biografi slažu da je jeo samo jednom dnevno! S druge strane, zli jezici su tvrdili da se Kant „od jutra do rosne večeri“, neumorno izlagao sledećim obrocima: 1. Doručak rano izjutra (kad ga niko ne vidi) 2. Doručak drugi oko deset pre podne 3. Ručak u jedan ili dva 4. Zakuska pred večeru, između pet i šest popodne 5. Večera na kojoj „obično pridikuje o apstinenciji“. Kritičari Kantove svakodnevice i ovo su pisali: “U crtama Imanuelovog lica videlo se da se, iza njega, krije jedna obična izelica, mada je imao čelo visoko i spokojno, nos skladno oblikovan, oči blistave i prodorne“. Ali, „ispod nosa, to lice nosilo je snažan pečat najsirovije čulnosti koja se, kod Kanta, iskazivala kroz neumereno podavanje jelu i piću“. Uostalom, ne lažimo se, „uzrok Kantove smrti bila je atonija, to jest, otkazivanje organa za varenje“, a što je, jelda, posledica „dugogodišnjeg odavanja blagoutrobiju“. Kada se tome doda da je neumereno uživao u kafi i duvanu, onda je jasno da filozof iz Kenisberga nije bio nikakav asketa, već, Rableov žderonja, tačnije, „tipičan malograđanski proždrljivac“ koji je svima mahao pred nosom sa njegovim „moralnim imperativom“. Ali, svejedno, kao dete sam plakao dok sam čitao kako je Kant umro: “Bilo je blizu jedanaest časova kada se primakao čas rastanka s dušom... Najpre se dah utanjio, zatim je izgubio ravnomernost, pa je onda počeo da izostaje, a gornja usna iskrivila se u blagom grču. Nakon ovoga usledio je još jedan laki udah ili uzdah, i, potom, ništa.“ Oh, nebesa, da li posle svega dođe ništa!? Dižem glavu sa potresnog štiva, i, gledajući u vrh Suve planine, glasno ponovim; NIŠTA! A Nepobedivo Sunce prži mi lice i ovo još čilo arijsko telo. Pružim ruku ka šolji da srknem kafu, kad, tiruli, tiruli. Zove Biljana iz Beograda, kašlje od bronhitisa, i pita: “Ako me popisivači pitaju; da li si vešt na kompjuteru, šta da kažem?“ Kaži im da sam vešt u prorokovanju i tumačenju snova i da posedujem ogromna jungovska znanja, i, da Beogradu više ne pripadam, moja adresa je Vidovo, bez broja. E, da, reci im da sam još jakog stomaka i da mogu da smažem i popisivača, pogotovo, ako je šilježe. Završim sa Biljom, pa prinesem šolju sa kafom ustima, srknem, kad, osetim nešto tvrdo pod zubima... Skakavac! Kad je pre skočio, kad se u šolji udavio! Ispljunem ga u sasušenu, od žege, travu, jer nije mi još panika da se hranim skakavcima. Jer, moje komšije arheolozi, opet, zovu na praseće! Slave, batice, „dobar ulov“ na trasi Koridora 10, Tačnije, u belopalanačkim vinogradima, na desnoj obali Nišave, iznad betonskog mosta koga je Hitler gradio, „iskopali su poveći broj grobova, zidanih grobnica i ostataka rimskih vila iz vremena koje pokriva raspon od Konstantina Velikog do sv. Nikete Remizijanskog koji je, tu, episkopovao“. Ali, nađeni su i primerci „tipični za vinčansku kulturu“, a to ukazuje „na mogući prodor neolitske kulture sa Podunavlja, preko Timoka i Babine Glave, u Ponišavlje, a ne samo moravskom udolinom“. Gulimo praseće, a K. G. Jung, moj guru iz Švice, sokće, pa kaže: “Ti, izgleda, ne možeš da se otreseš Vinče, te Vinča kod Beograda, te Vinča kod Vidova...“ Da, kažem. Po vinčanskom običaju ću se i zapaliti, a odredio sam, već, i mesto za urnu i humku, tu, pored Vidovog hrama. A na mladom mesecu, čeka me moja Crna, baš, kod Vidovog hrama: Razumem što te toliko kosnula smrt Imanuela Kanta, jer i on je, poput tebe, bio genije i žderonja. Pa, nećeš, valjda, da se rasplačeš nad Barakom Obamom kome, evo, u ranu jesen stiže arapsko proleće...“