Gej žurka

Kako sam tu da govorim o stvarima koje se tiču noćnog i DJ života mogu da prenesem, na primer, neka iskustva sa gej žurki. Pre oko godinu dana pozvana sam da puštam muziku na zabavi organizovanoj u okviru Parade ponosa. Odmah sam rekla da hoću, uopšte ne razmišljajući. Dve nedelje kasnije, a samo nekoliko dana pred događaj, organizatori me zovu još jednom da traže kontakte bendova i DJ-eva za koje pretpostavljam da ih neće odbiti pošto su ih svi sa kojima su do sada kontaktirali oduvali. Neki su za ovu priliku tražili tri puta veći honorar, neki jednostavno neće da podrže pedere. Aha, tu smo dakle, srpska alternativna muzička scena pokazuje svoje pravo lice! Tog istorijskog jutra, oktobra 2010. stigla sam na mesto okupljanja da bih videla oko 2.000 ljudi. Mojih gej prijatelja je bilo svega nekoliko. Svi ostali nisu se pojavili. A ni muzičara nema, sem mene i još jednog kolege. Zašto, pitam se i razmišljam da nisam negde u krivu? Žurka, ako bi to tako moglo da se nazove, trajala je ukupno pola sata dok je većina publike na TV-u u hodniku gledala prenos ruiniranja Beograda. I pre i nakon toga više puta sam kao DJ radila na gej žurkama i utisak je uvek isti. Ubedljiva većina gej populacije ne ume da se ponaša na zabavi. Ti ljudi izlaze samo kada im se kaže da je žurka specijalno priređena za njih, te im je dozvoljeno da za tu priliku napuste svoje kuće gde inače sede sakriveni i zaključani. Naravno, obezbeđenje bilo kog od klubova u kojima se gej žurka odvija veoma jasno skreće pažnju posetiocima i slučajnim prolaznicima da se ne radi o običnoj zabavi kao da će ih neko pojesti ako greškom uđu. Pića i ulaznice su po nekoliko puta skuplje nego inače, jer se radi o specijalnom događaju visokog rizika te gazda mora specijalno da profitira. I sve zajedno kreira se atmosfera nekakvog rezervata u kome nikome nije previše udobno niti se baš dobro provodi. A, sećam se tih problematičnih 90-ih kada su tranvestirani muškarci igrali po beogradskim klubovima i to je svima bilo normalno. Niko se nije bunio, ni dizelaši, ni padavičari. Šta nam se to dogodilo da 15 godina kasnije dođemo u situaciju da svako slavljenje različitosti dovede do kolektivnog haosa i da država kapitulira pred uličnim bandama i navijačima? Bilo bi zgodno kada bi se neka televizija sa nacionalnom frekvencijom odvažila da počne da pušta filmove i programe o gej kulturi. Nek neko objasni većinskoj srpskoj populaciji da im je gej napravio i patike i trenerku i da im gej fenira devojku i da je Dejvid Geta postao popularan na gej žurkama. Nek trećina njih prizna da su i sami gej, pa da možemo svi zajedno da odemo na žurku i da nikoga ne zanima sa kim spavamo i zašto.