Uspeh je izazov

Ko su u ovom trenutku naši najuspešniji umetnici? Koji od njih su stekli planetarnu slavu? Nije jednostavno odgovoriti na ovakvo pitanje, tim pre što je i sama odrednica diskutabilna. Jer, na koga mislimo kada kažemo naši umetnici? Ima uspešnih Srba koji nisu poreklom iz Srbije, ima uspešnih Srba koji sebe smatraju Jugoslovenima, ima uspešnih Mađara iz Srbije, rečju, možda je najjednostavnije poslužiti se drugim merilom – ko su najuspešniji umetnici poreklom sa ovih prostora? To sa ovih prostora, u našem slučaju označava nekadašnju Jugoslaviju. A sa prostora te zemlje bio je po jedan nobelovac i jedan oskarovac. I drugi koji su pronosili slavu njenog imena koje se nije baš lako izgovaralo. Nekoliko decenija, u svetu filma, najslavnija su bila dvojica kojih više nema - jugoslovenski glumac poreklom sa Kosova – Bekim Fehmiu (1936-2010) i vlasnik Oskara za animirani film, reditelj Dušan Vukotić (1927-1998). Fehmiu je, posle filma Aleksandra Petrovića Skupljači perja, napravio uspešnu međunarodnu karijeru, a u Italiji je bio veoma popularan kao protagonista jedne od najgledanijih serija na RAI – Odisej, gde je igrao naslovnu ulogu. Dušan Vukotić, poreklom Crnogorac, koji je živeo, radio i umro u Zagrebu, napravio je 1961. godine film Surogat, ingenioznu asocijaciju na savremene umetnike, a 1962. je za njega dobio nagradu Oskar, prvu koja je dodeljena neameričkom autoru crtanog filma. Vukotić je svojim filmovima osvojio 146 domaćih i međunarodnih nagrada na svim najznačajnijim međunarodnim filmskim festivalima. Zinka Kunc (1906-1989), sopran, bez sumnje je najuspešnija hrvatska i jugoslovenska operska diva koja je dvadesetak godina provela u Metropoliten operi u NJujorku. Ostvarila je 14 uloga, na turnejama i sa ansamblom nastupila je 424 puta, bila je apsolutna primadona a kritičari su sa oduševljenjem pisali o njenom glasu. Pevala je i u milanskoj Skali, Bečkoj državnoj operi, Kovent Gardenu u Londonu, a 1984. godine je za svoje delovanje u SAD dobila Specijalnu medalju kao jedna od 87 istaknutih ličnosti stranog porekla koje su svojim doprinosom zadužile NJujork i Sjedinjene Države. Opus Danila Kiša (1935-1989) je ostao neraskidivi deo jugoslovenske književnosti, ali zbog njegovog porekla svojataju ga i drugi. Kiš je bio sin mađarskog Jevrejina iz Subotice Eduarda Kiša i majke Milice Dragićević, Crnogorke. NJegovi romani, za koje je dobio najviše domaće nagrade, prevedeni su na više od trideset jezika, objavili su ih najveći svetski izdavači. Kada mu je 1986. godine ministar kulture Žak Lang uručio najviše francusko priznanje Vitez umetnosti i književnosti, zapisao je: „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan mali princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest (Gorki talog iskustva, 154).  Kiš će do kraja života dobiti još italijansku književnu nagradu Premio letterario Tevere, nemačku književnu nagradu Preis des Literaturmagazins, i književnu nagradu američkog PEN-a „Bruno Šulc“. Kada je 1984. godine objavio roman Hazarski rečnik, Milorad Pavić (1929-2002) nije slutio da će mu to promeniti sudbinu, da će ubrzo postati najprevođeniji jugosloveski pisac, da će mu ta postmodernistička tvorevina doneti planetarnu književnu slavu. Te godine je kritičar francuskog Pari mača povodom ovog romana napisao: „Izgleda da je to prva knjiga 21. veka.“ Do danas, Pavićeva dela imaju više od 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je bio nominovan i za Nobelovu nagradu za književnost. Povodom njegovog 80. rođendana, u parku ispred centralne Moskovske biblioteke, uz najveće književnike sveta, postavljena je bista Milorada Pavića. Poslednje dve decenije bio je veoma popularan u Rusiji. Do smrti, Dado Đurić (1933-2010), poreklom iz Crne Gore, bio je, prema navodima poznavalaca iz sveta umetnosti, naš najbolje plasirani slikar koji je nakon odlaska iz zemlje karijeru napravio u Francuskoj. Trubač i kompozitor Duško Gojković (80), jedini je džez muzičar iz nekadašnje Jugoslavije čiji su opus u drugoj polovini 20. veka zabeležile sve muzičke enciklopedije u svim zemljama sveta. Završio je Berkli gde se i danas čuvaju neki njegovi aranžmani naših narodnih pesama. Pre neku godinu mi je svedočio: „Kad odeš odavde u svet, ti si stranac. Zbog činjenice da se prezivaš na ić, moraš da budeš dobar bar kao vrhunski umetnik, da bi te prihvatili. A poželjno je da budeš još bolji. Mene su u ovom poslu održali istrajnost, izdržljivost, upornost i normalnost. Talenat je onih pet odsto, sve drugo je rad. A vi ovde imate lokalne matadore, kako ih ja zovem, za koje piše da su poznati, a 100 kilometara od Beograda niko nije čuo za njih. Jer, oni se ne usuđuju da odu u svet i da tamo odmere snage.“ Sergej Trifunović (39) spada u one glumce koji su se usudili da odu u svet i da odmere snage. Danas iz vlastitog iskustva, koje nije ni malo ni beznačajno, svedoči za NIN kako izgleda biti glumac iz Srbije koji snima u Americi: „Svaki strani glumac koji dolazi u Ameriku, sa bilo kog neengleskog govornog područja, mora se pomiriti da će bar dugo, dugo vremena biti samo i jednostavno funkcija. Dakle, čovek sa akcentom. I agenti, menadžeri - ako uopšte ima sreće da ih ima - slaće ga isključivo za takve uloge. Ako ne dolazi kao priznata evropska zvezda, sa stranim filmom koji ima bar nominaciju za Oskara, to će biti varijante: Rus jedan, ili Rus dva. Šerbedžija je jedan od tih, čija karijera tamo počinje nominacijom filma Pre kiše, te su mu svi ti stranci u megahitovima bili dostupni. Mogu da se setim samo dvojice stranaca koji su posle izvesnog vremena počeli da bivaju kastovani, ne kao stranci, već kao glumci: to su Stelan Skarsgard i Maks von Sidov. Sve ostale, uključiv i Šerbedžiju i Armina Milera Štala na primer, tog sjajnog Fazbinderovog glumca, kasting menadžeri su kastovali za velike uloge, ali velike uloge stranaca. Holivud je ozbiljna i dosadna mašinerija koja se vodi isključivo ustaljenim šablonima i nema nameru da eksperimentiše, njih ne interesuje talenat pojedinca i njegove glumačke sposobnosti, već isključivo spoljašnji izgled i akcenat. Recimo da su dvojica pomenutih, Sidov i Skarsgard imali tu sreću da posle dosta vremena provedenog u Americi, kao Skandinavci (ipak, najnadarenija poliglotska nacija u Evropi), izgube taj akcenat i dovedu engleski do blizine savršenstva. Mnogi veliki evropski glumci, od Vitorija Gasmana, Žan-Luj Trentinjana, Belmonda, imali su svoje avanture, ali su uvek ostali najamni stranci. Pitanje je sad, šta je kome izazov. Ja se nikako nisam doživljavao kao funkciju, pa sam se vratio.“ Šta je uspeh i kako ga izmeriti? Po jednoj teoriji, uspeh nije relativna stvar, uspeh je apsolutna kategorija. Ovu tvrdnju podržavaju i neki ljudi od uspeha, mnogi psiholozi i marketinški stručnjaci. Čini se, međutim, da je mnogo veći broj umetnika koji se ne slažu sa ovom definicijom. Jedan od njih je, bez sumnje, najuspešniji slikar poreklom iz Srbije, Vladimir Veličković. On je napravio karijeru u Francuskoj, stekao je brojna priznanja, kao što je članstvo u francuskoj Akademiji nauka, respekt i ugled. Međutim, Veličković tvrdi da nema relativnijeg pojma od uspeha: „Kod nas, a možda i negde drugde, postoji glupava tendencija da se proglašavaju izvesni u prvih deset, prvih sto, pa zašto ne i u prvih milion. Veoma je teško, skoro nemoguće, ustanoviti bilo kakvu rang-listu kad je o kreativcima reč. To nije tenis: top 10, top 100. Iza njih stoje precizni rezultati, pobede, porazi. Uspeh čini čitav niz podataka o jednoj individui, čitanost, gledanost, slušanost... gde, kako, kakav odjek sve to ima, itd. Nikada, ni u jednom trenutku nisam, pa ni danas, pomišljao o uspehu kao cilju. Pokušavao sam i pokušavam i dalje da radim svoj posao potpuno angažovan i krajnje ambiciozan (živi bili pa videli) i da ovo vremena što mi ostaje, iskoristim na najbolji mogući način. Pređenim putem sam delimično zadovoljan. Moglo je i bolje, ali i gore. Lažno skroman apsolutno nisam. Da li to beše Rilke koji je kazao da su uspeh, slava, zapravo niz nesporazuma oko jedne ličnosti. Možda je i to tačno.“ Šta je mera današnjeg uspeha najatraktivnije junakinje savremene likovne scene, odnosno performansa, Marine Abramović (65) i filmskog reditelja Emira Kusturice (57) koji je osvojio dve Zlatne palme na filmskom festivalu u Kanu, za filmove Otac na službenom putu i Podzemlje, a dobitnik je i Zlatnog lava? O njima, Predragu - Mikiju Manojloviću, Radetu Šerbedžiji, Miljanu - Kreki Kljakoviću, Biljani Srbljanović... u sledećim nastavcima. Radivoje - Raša Bukvić, glumac koji krči put slave u Francuskoj Somborski Miloš Forman Raša Bukvić ostavlja utisak nekog ko je proživeo mnogo više nego što bi se očekivalo od jednog tridesetdvogodišnjaka. To utoliko više iznenađuje zato što glumci često vole da u javnosti navuku detinjastu i frivolnu masku. Ušao je sa sat vremena zakašnjenja („Gužva oko Luvra“, izvinio se) pod utiskom susreta koji se dogodio nekoliko trenutaka ranije na ulici, kada ga je zaustavila usplahirena žena sa pitanjem: „Je l’ vi glumite u filmu Voljeni? Već tri puta sam ga gledala!“. Raša u njemu glumi jednu od glavnih muških uloga, češkog disidenta u Parizu 60-ih godina u koga se zaljubljuje lepa prostitutka (Ludivin Sanjije) i prati ga do Praga. U kasnijoj fazi života, njihove likove tumače Miloš Forman i Katrin Denev. Srpski glumac je u francusku kinematografiju ušao sa filmom Kalifornija 2006. kada je na francuskom znao da izgovori samo tekst iz scenarija. Od tada je još dva puta prošetao crvenim tepihom filmskog festivala u Kanu - na premijeri filmova Koko Šanel i Igor Stravinski i Voljeni. Sa njim smo razgovarali pre nego što će se spustiti do Marselja, gde ga očekuju na snimanju policijskog filma Ruke pune oružja Pjera Žolivea, posle koga nastavlja za Maroko, gde glumi u ljubavnom trileru Nadira Mokneša. Srpska publika će ga uskoro gledati u seriji Cvat lipe na Balkanu. Kako je deliti ulogu sa Milošem Formanom? Kada me je video, rekao je: Au! Moraću da porastem, a kada je ostao nasamo sa rediteljem: Ovom glumcu morate da odsečete noge. Kada sam čuo kako priča francuski, sa jakim akcentom, morao sam malo da iskvarim svoj izgovor, ali u tome ima šarma. Francuzi vole sve što je drugačije. Kako si dobio ovu ulogu? Pre tri godine sam prošao kasting za film LJubavne pesme Kristofa Onorea ali nisam dobio ulogu. Kada je počeo da radi na ovom filmu Kristof me je pozvao i ponudio ulogu pod uslovom da Forman pristane da igra u filmu. Deset dana kasnije Miloš je prihvatio uz komentar da je to poslednja prilika da bude muž Katrin Denev. Bio sam u Somboru, kada su me pozvali. Ludivin Sanjije, tvoja partnerka u filmu, rekla je da si odličan u ulozi harizmatičnog ljubavnika iz istočne Evrope. To je uloga koja ti pristaje? Glumci koji dolaze iz istočne Evrope ovde su još uvek egzotični. Istok je dugo bio zatvoren, a gvozdena zavesa je uticala da na Zapadu imaju iskrivljenu predstavu o njemu. Na nekog iz istočne Evrope gledaju kao da dolazi iz Kine, iako dolazi iz Poljske, koja je na dva sata avionom. Poljska, Srbija, Bugarska, za njih je to isto, tako da i dalje postoji ta predstava o harizmatičnom ljubavniku iz istočne Evrope. Da li si osuđen da van zemlje glumiš uloge disidenata ili loših momaka iz istočne Evrope, što je često sudbina srpskih glumaca ? Nisam osuđen, ali su to uloge koje mi najčešće nude zbog akcenta. Moj agent se ipak trudi da mi ne nalazi samo uloge negativaca iz istočne Evrope, bili to Rusi, Srbi ili Albanci. Idem i na kastinge za uloge Francuza koji žive u predgrađima, gde se govori sa jakim akcentom, ili onih iz provincije. Bio sam i na kastinzima za ulogu Francuza u britanskim filmovima, pošto sam radio na francuskom akcentu u engleskom jeziku, tako da još uvek nisam obeležen kao loš momak iz Rusije i nadam se da neću biti. Nedavno si odbio ulogu u jednom filmu u kome je trebalo da glumiš srpskog negativca. Zašto? To je bio film austrijske produkcije o Tigrovima, i tu priču su izvitoperili i preuveličali, kao što devedeset odsto svetske kinematografije preuveličava sve što je inspirisano tim ratom i tim događajima. Ja to ne mogu da radim. Mogu da glumim srpskog negativca pod uslovom da je lik opravdan, jer smatram, možda naivno, da oni koji se bave filmom treba da imaju plemenite namere. A ja nisam studirao glumu da bih bio deo toga. Najuspešniji iz Srbije Marina Abramović – prva dama performansa Emir Kusturica - reditelj Vlada Veličković - slikar Predrag - Miki Manojlović - glumac Miljan - Kreka Kljaković - scenograf Biljana Srbljanović – dramska spisateljica Duško Gojković – džez trubač i kompozitor Jožef Nađ - scenograf Vlada Petrić – profesor sa Harvarda Stefan Milenković - violinista Najuspešniji iz SFRJ Rade Šerbedžija - glumac Branko Lustig - producent Goran Višnjić - glumac Mira Furlan - glumica Mirko Ilić - dizajner Danis Tanović – filmski reditelj Jasmila Žbanić – filmska rediteljka Braco Dimitrijević - slikar Enki Bilal – strip crtač Milčo Mančevski – filmski reditelj Veljko Bulajić – filmski reditelj