Svi naši odlasci

Komad: „Višnjik“ A. P. Čehov Režija: Dejan Mijač Produkcija: Grad teatar Budva i JDP Piter Bruk je rekao za Višnjik, sublimno delo A. P. Čehova, da je to, doslovno, komad o tranziciji: jedno vreme je umrlo, drugo se još nije rodilo, protagonisti žive zaglavljeni između prošlosti u koju ne mogu da se vrate i budućnosti u koju ne umeju (niti žele) da zakorače. Taj vremenski raskorak je, prevashodno, istorijske prirode, a sâm višnjik na imanju aristokratkinje Ranjevske i njenog brata Gajeva, oko koga se, kao oko hičkokovskog „mekgafina“, plete razuđena, realistička radnja ove drame, njegov je najviši i najdirektniji simbol. U davno, robovlasničko doba, za kojim, paradoksalno, najviše žali bivši kmet Firs, višnjik je rađao bogat i koristan plod, zatim je ostao samo simbol vrhunske, aristokratski beskorisne lepote i, kao takav, ušao u leksikon, da bi u, za Rusiju potpuno novom, kapitalističkom dobu, postao smetnja rešavanju finansijskih problema Ranjevske i njene porodice, jer bi, kako tvrdi novobogataš Lopahin, jedino racionalno bilo – poseći ga. Ova, istorijska dimenzija problema vremena, odnosno zaglavljenosti u njemu, bespogovorno se nameće kao najaktuelnija i najznačajnija tema Višnjika za scensko tumačenje u Srbiji, fatalno rascepljenoj između jalovih snatrenja o bivšem, mogućno samo apokrifnom ugledu i moći, i sasvim izvesne nespremnosti i nesposobnosti da se suoči s novim dobom. Međutim, kao što se Čehov, ni u nagoveštaju, ne opredeljuje za ili protiv svojih junaka, lenjih, jalovih i pometenih aristokrata, tako ni istorijski aspekt problema vremena nije obavezujući. Istovremeno i podjednako ubedljivo, tema „protoka vremena“ prikazuje se i kao univerzalna formula ljudske sudbine lišene bilo kog višeg, religijskog, filozofskog ili istorijskog smisla. Čovek se rodi, pa se onda, ako ne umre još kao dete (Griša), beznadežno školuje (Trofimov), nesadržajno radi (Varja), luta svetom (Šarlota), dangubi i dosađuje (Gajev), laže sebe da voli i da je voljen (Ranjevska) i grabi novac zavaravajući se da će tako izlečiti sve komplekse (Lopahin), da bi na kraju umro kao da nikad i nije živeo (Firs). Najznačajnije svetske režije Čehova u poslednjih nekoliko decenija, kao izuzetni Ujka Vanja Jirgena Goša s prošlog Bitefa, su one u kojima se, i pored eventualnih zaoštravanja u nekom pravcu, ipak čuvaju sve ovde pomenute ili naslućene stilske, žanrovske i tematske opozicije i protivrečnosti ovog velikog autorskog dela. Ne samo zbog okrenutosti univerzalnom, te slične „neutralnosti“ u tumačenju, Višnjik u režiji Dejana Mijača i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dosta i konkretno podseća na pomenutog Ujka Vanju, pa se može smatrati i nekom vrstom – posvete: svi glumci su sve vreme na sceni, dok nisu u radnji mirno sede u pozadini (kod Goša su stajali sa strane), stvaraju zvučne efekte i muzički fon, presvlače se... Koncept izloženosti naših života sudbini – koji je kod Goša bio metaforički označen punim svetlom, stojećim stavom i apsolutnim mirom „neigrajućih“ glumaca – u Mijačevoj predstavi nije dosledno scenski artikulisan – a, možda mu se i nije težilo. Takođe, u predstavi JDP-a nema ni većih interpretacijskih pomeranja na „mikroplanu“, kao što je bila postavka lika Jelene Andrejevne kod Goša, već se svi likovi kreću u dobro poznatim okvirima, a ta njihova osnovna socijalna i psihološka svojstva jasno su označena i diferencirana i odgovarajućim kostimima Lea Kulaša. U glumačkoj postavci tih osnovnih odlika likova, reditelj je ostvario za njega očekivani standard. Najviši stepen čehovljevske složenosti doneo je odlični Boris Isaković u uravnoteženo komičkom tumačenju trgovca Lopahina kao osobe koja, iako narodski prostosrdačna, jednostavna i iskrena, i te kako ume da misli i na svoj interes kada drugi ne misli na svoj. Jasna Đuričić je dosledno branila lik Ranjevske kao naivne, emocionalne, otvorene, energične i zanete osobe, potiskujući u dobroj meri njegovo naličje u vidu nesimpatičnih odlika: sebičnosti, neodgovornosti prema bližnjima, erotske manipulativnosti... U svom prepoznatljivom maniru začudnosti, Svetozar Cvetković doneo je zaludnost, nepouzdanost i šarm dekadencije kao osnovna svojstva Gajeva. Viši stepen začudnosti odlikovao je igru Nade Šargin kao vašarske umetnice Šarlote, što je primereno ekscentričnosti lika, ali se i ostalo na ovom spoljašnjem efektu, bez pokušaja poniranja u karakter ove enigmatične osobe. Nikola Vujović je istakao, na autentično tragikomičan način, baksuzluk Epihodova i njegovu nesposobnost za život. Nebojša Milovanović i Jelena Đokić su, u oštrim potezima, ocrtali konture Jašine sirovosti i sebičnosti, te Varjine krutosti i nesnađenosti. Predstava Višnjik JDP-a višestruko je simbolična. Pored toga što može da označi, kako se iz njegovih izjava zaključuje, završetak aktivne rediteljske karijere velikana ove umetnosti, Dejana Mijača (što mnogi od nas ne bi želeli da se desi), ona ujedno ostvaruje i visok standard pozorišnog idioma – blago oneobičenog realizma, da ga tako sasvim uslovno krstimo – koji je dugo vremena vladao Velikom scenom JDP-a. Posle ovoga se očekuje prodor rediteljskih Trepljeva na ovoj prestižnoj sceni, ali pravih (ne onog iz Galeba, netalentovanog i ambicioznog), i njihovih „novih formi“... Iako je to nebitno u poređenju sa svim gorenavedenim, pisanje o ovoj predstavi – u duhu opštih opraštanja koje Višnjik nužno implicira (Čehov je umro nekoliko meseci posle premijere) – ujedno je i moj oproštaj od čitalaca NIN-a i, bar za neko vreme, od pozorišne kritike.