Ruske greške Bele kuće

Najdalekosežnija posledica terorističkih napada na SAD 9. septembra 2001. godine bila je odluka predsednika DŽordža Buša da se osveti „varvarskim kriminalcima“ koje je smatrao odgovornim za napade. Tako je nepunih mesec dana posle rušenja njujorških Kula bliznakinja u obraćanju naciji rekao da će talibani, koji pružaju utočište Bin Ladenovoj Al kaidi, „platiti cenu“. Tog istog 7. oktobra američki i britanski bombarderi već su uništavali komandne centre i položaje širom Avganistana. Ubrzo su se oko Hindukuša pojavile i kopnene trupe zapadne alijanse i bile su pozdravljene od većine stanovništva kao oslobodioci od strahovlade verskih fanatika. Punu deceniju kasnije se pokazuje da su i „oslobođeni“ narod i „oslobodioci“ razočarani efektima intervencije, a za SAD je angažovanje postalo noćna mora. Do sada je po gudurama te brdovite zemlje poginuo 1.801 američki vojnik, a ranjeno ih je više od 14.000. Samo američke poreske obveznike avantura je do sada koštala najmanje 600 milijardi dolara. Nobelovac DŽozef Stiglic je izjavio da su ovi troškovi naneli nesagledive štete američkoj privredi, dok je „Vašington post“ pisao da se rat „kompletno finansira iz kredita“, čime znatno doprinosi povećanju ionako ogromnog državnog duga. Ono što je Buš započeo kao kratki pohod na Al kaidu, pretvorilo se u komplikovaniju vojnu avanturu, iz koje bi Obama da se izvuče do izbora u novembru 2012. godine. Intervencija u Avganistanu bi bila odavno uspešno završena da Buš nije u proleće 2003. olako krenuo u agresiju na Irak, za koju je upotrebio vojne snage, preko potrebne na Hindukušu. To je omogućilo talibanima da se, proterani sa vlasti iz gradova u nedođiju negostoljubivih planina na granici sa Pakistanom, tamo pregrupišu, stabilizuju i ojačaju. Amerika i saveznici su u početku akcije „Trajni mir“ u Avganistanu imali samo 20.000 vojnika. U međuvremenu su međunarodne snage ISAF pod komandom NATO narasle na 130.000 vojnika – ali one i dalje ne uspevaju da stave čitavu zemlju pod svoju kontrolu, odnosno kontrolu legalne vlasti iz Kabula. Prošle nedelje su NATO-ministri odbrane razmatrali strategiju povlačenja i prepuštanje bezbednosno-odbrambenih poslova avganistanskim snagama. Ove su već preuzele kontrolu nad sedam od ukupno 34 provincije. NATO bi voleo da može svoje borbene trupe da povuče do 2014. godine, iako neki od ministara upozoravaju na prebrzi odlazak. NATO sumnja da su sadašnje vladine bezbednosne snage, koje broje ukupno 305.000 vojnika, u stanju da se uspešno bore sa talibanskim pobunjenicima, čiji se broj procenjuje na 36.000 boraca i koji stalno dobijaju pojačanja. Kritičari prebrzog povlačenja podsećaju na događaje od pre više od dve decenije, kada je Avganistan – posle odlaska sovjetskih okupacionih trupa – ostao prepušten sam sebi, da bi ubrzo pao pod vlast talibana. NATO, a pre svega SAD, u proteklih deset godina ponovili su sve greške koje je pre tri decenije činila sovjetska armija. Ni tada, a ni danas kao da odgovorni u generalštabovima velesila nisu shvatili da najmodernije opremljena, tehnološki superiorna armija ne može biti uspešna protiv primitivnih borbenih taktika talibana, koji primenjuju iskustva svetskih partizanskih i gerilskih pokreta. Svi skupi sateliti, bespilotne letilice i „pametne rakete“ su uglavnom beskorisni u toj borbi. Magazin NJusvik je citirao jednog talibanskog komandanta: „Vi imate časovnike, ali mi imamo vreme!“. Ovo veoma podseća na dopis Vinstona Čerčila, koji je kao mlad novinar pratio britanske trupe u borbama na pakistansko-avganistanskoj granici davne 1897. godine. Tada je kasniji britanski premijer napisao: „Vreme u ovom području se meri decenijama, a ne mesecima i godinama“. A sličnost dveju intervencija, one iz 1979. i ove iz 2001, jeste da su započete i bile nošene idejom da bi se zaostala zemlja mogla politički, privredno, kulturno i obrazovno modernizovati uz stranu pomoć – bila ona željena ili ne. Obe ove ideje su propale. „Rat na Hindukušu se ne može dobiti“, rekao je pre četvrt veka sovjetski vođa Gorbačov, kada je najavio povlačenje Sovjeta, a njega bi sada Obama mogao da priupita šta je time mislio i šta predlaže. Ipak je Avganistan, zahvaljujući stranoj intervenciji, danas drugačija zemlja nego do jeseni 2001. Tada su žene vredele manje od stoke, devojčicama je bilo zabranjeno školovanje, rušeni su istorijski spomenici neprocenjive vrednosti, ukoliko nisu bili u skladu sa ekstremnim islamom. U to vreme je bruto društveni proizvod (BDP) iznosio manje od 170 dolara po svakom od 30 miliona stanovnika. Talibani su uništili infrastrukturu i izolovali zemlju, jer su njihov režim priznavale samo tri države. Sada, uz obimnu međunarodnu pomoć, BDP je porastao na hiljadu dolara, 3,2 miliona devojčica ide u škole, uvodi se demokratija, organizuju se izbori, neke privredne grane se razvijaju. Postoji osnovna zdravstvena zaštita. Veći deo zemlje je povezan mobilnom telefonijom i drumovima. Ali, sve ovo je i dalje u senci napada pobunjeničkih bandi koje povezuje islamski fanatizam. Neke oprezne procene govore da Avganistan sve do 2030. godine neće biti funkcionalna država bez strane pomoći. A da li Evropa i SAD, koje grcaju u sopstvenim ekonomskim krizama, mogu da izdrže teret novih stotina milijardi dolara, koje bi upumpavali u Avganistan. Već pomenuti Stiglic je izračunao da će američka federalna kasa u narednih desetak i više godina morati da plati oko 900 milijardi dolara samo za penzije i zdravstvenu negu svojih veterana iz Avganistana. Pa kako će se onda režim u Kabulu snaći? Početkom godine je vlada predsednika Hamida Karzaija objavila da želi mirovni dijalog sa talibanima. Prvi kontakti između protivnika su bili uspostavljeni, ali onda su radikalni islamisti stavili do znanja da nema pregovora sa „izdajničkim psima“. Za 20. septembar je bio zakazan sastanak predstavnika vlade sa emisarom talibana. Burhanudin Rabani, bivši predsednik republike i šef Mirovnog saveta, u svom domu je očekivao sastanak sa predstavnikom talibanskog vođe mule Muhameda Omara. A kada je kurir ušao u strogo čuvanu rezidenciju, on je aktivirao eksplozivnu napravu u svom velikom turbanu. Rabani je poginuo na mestu. Tako je propao pokušaj nacionalnog dijaloga jer je razljućeni Karzai odmah izjavio: „Vođa talibana nema adrese, a ispostavilo se da je njegov mirovni emisar običan ubica. Sa kime bi onda trebalo da razgovaramo?“ U međuvremenu su protivnici normalizacije pojačali terorističke napade. Samo u prestonici su ove godine napali međunarodni aerodrom, vojnu bolnicu, stanice policije, jedan luksuzni hotel, zgradu ministarstva odbrane, američku ambasadu, štab NATO i lokalni biro američke CIA. Ubijen je i niz vladinih predstavnika i političara. Stanovništvo je zabrinuto, vlada je sve više izolovana, pa mnogi strepe da bi posle povlačenja stranih trupa mogao da izbije novi građanski rat. Jedan talibanski vođa je to i najavio NJusviku: „Borbe će se nastaviti sve dok Amerikanci ne budu poraženi, bez obzira na dužinu borbe i žrtve.“ Avganistan bez Srba Međunarodne snage ISAF, pod komandom NATO, broje 130.670 vojnika iz 47 zemalja. Od toga je 90.000 iz SAD, 9.500 iz Velike Britanije i 4.998 iz Nemačke. U ISAF-kontingentu ima vojnika i iz svih bivših republika SFRJ osim Srbije. Najbrojni ex-Yu kontingent trenutno ima Hrvatska: 317 vojnika, Makedonija – 163, Slovenija – 78, Bosna i Hercegovina – 55 i Crna Gora – 36. Srbija učestvuje isključivo u mirovnim misijama pod pokroviteljstvom UN. Trenutno su plavi šlemovi angažovani u DR Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Libanu i na Kipru.