Onakvi kakvi stvarno jesmo

Bratstvo–jedinstvo je završilo na dva flora, u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima, na kojem od ta dva flora želiš da ti sviram? Pičko jedna nostalgična! Ovo je prva strofa pesme Damira Avdića čiji će koncert otvoriti ovogodišnji 52. oktobarski salon pod naslovom Vreme je da se upoznamo i to na Dan oslobođenja Beograda u Muzeju „25. maj“. Posle brojnih diskusija o najadekvatnijem nazivu, kustoski tim ovogodišnjeg Oktobarca, Galijat Elijat iz Izraela i Alenka Gregorič iz Slovenije, inspiraciju je pronašao u poslednjim stihovima upravo Avdićeve pesme – Bratstvo - jedinstvo je završilo! Vrijeme je da se upoznamo onakvi kakvi stvarno jesmo. To je i osnova na kojoj kustoskinje žele da postave svoj koncept, što je i logično imajući u vidu da je on, kao ključnom, posvećen problemu odgovornosti. „Šta znači ovaj pojam s aspekta kulturnog proizvođača, a šta s gledišta posetioca izložbe. Ko smo to mi? Hajde da se suočimo s time! Upoznavanje samo po sebi predstavlja odgovornost“, ukazuje Galijat. Od jasnog stejtmenta obe kustoskinje su, kako kažu, namerno pobegle i odabrale naslov koji je propustljiviji i poziva na diskusiju. Vreme je da se upoznamo - sebe same i druge kroz deljenje iskustava. Alenka podseća da je delikatno pitanje odgovornosti povezano s različitim regijama u političkom, geografskom, ekonomskom smislu. U tom neprestanom kretanju i s pitanjem – ko smo to zapravo, uvek izostaje konačan odgovor pošto smo stalno u konfrontaciji s nekim lejerom u razumevanju sopstvene ličnosti. Ipak, sam proces upoznavanja proširuje naša znanja i usput otvara mnoga pitanja, a u fokusu ovogodišnjeg Oktobarca su i ona na temu poslušnosti prema autoritetu, kada je poštovanje pravila konstruktivno, a kada destruktivno, kako da na odgovoran način reaguju oni koji u svojim rukama imaju moć i oni kojima ona nije dostupna. Da bi se odgovorilo na ova i druga pitanja, i doprinelo boljem razumevanju odgovornosti u koncepciji, izdvojila su se tri ključna pojma: simulacija, eksperiment, i ponovno odigravanje. Išlo se najviše na preispitivanje odgovornosti u odnosu na neposrednu prošlost, a direktno razmišljanje odvijalo se na relaciji od globalnog ka lokalnom. Zanimljivo je kakva su umetnička rešenja u tom smislu dali umetnici iz regiona, prirodno usmereni na istoriju pre i posle krvavih devedesetih, ali i njihovim posledicama na kulturu i umetnost u svakoj od bivših zemalja nekada zajedničke države. Dovoljno je podsetiti na drske reči Avdićeve pesme Bratstvo i jedinstvo, koja nas uvodi u izložbu, mada od ništa manjeg značaja nije ni način na koji je on izvodi - psihotično uz krvoločan vampirski pogled. Osećanje brutalnosti iskusićemo i u radu Milice Tomić, u ehu pucnja u prazan teretni kontejner koji evocira zločin iz 2001. na severu Avganistana. Naime, talibani, ratni zarobljenici, prevoženi teretnim kontejnerima, ostavljeni su tada sami na putu, u pustinji bez hrane, vode i vazduha. Kada su počeli da mole za vazduh, pripadnici Severne alijanse pucali su na kontejnere ne bi li napravili otvore za provetravanje. Tomićeva rekonstruiše sliku ovog zločina kroz ponavljanje akta pucanja u prazan teretni kontejner, i to u Srbiji, Australiji, Jermeniji i Italiji. Glavna ideja te rekonstrukcije stvaranje je fiktivne slike događaja, a to se može naslutiti i u samom naslovu ovog rada „Kontejner – Fotografija drugim sredstvima / Indeks permanentnog rata, 2004 – 2011.“ Autor Mladen Miljanović, koji u svom bekgraundu ima iskustvo obrazovanja u oficirskoj školi, u svom filmu Da li nameravate da me lažete snimio je simulaciju hapšenja i saslušavanja Vese Sovilja, umetnika i svoga mentora s Akademije u Banjaluci, bez njegovog znanja. Da bi željeni prizori bili što verodostojniji, Miljanović je radio sa profesionalcima pa je za potrebe snimanja filma sarađivao sa specijalnim jedinicama policije Republike Srpske. Simulacija hapšenja odigrala se u kafani, a pored „lica s fantomkama“ koji su priveli profesora, za svaki slučaj, i ekipa Hitne pomoći stavljena je u pripravnost Na saslušanju uz detektor laži Sovilju je postavljeno 26 pitanja i odgovarajući na njih profesor je ispričao gotovo ceo svoj život. Interesantno je da u pozadini ovog brutalnog performansa zapravo stoje Miljanovićeve najbolje namere. Naime, kako su mediji, tada, pisali povodom filma „Bosanskohercegovačka javnost pomalo je zaboravila vrsnog vizuelnog umjetnika i profesora banjalučke Akademije umjetnosti - Vesu Sovilja, koji je u tom trenutku slavio 30 godina u službi umjetnosti“. Miljanović je podsetio na iskusnijeg kolegu snimivši ga u tradiciji avangardnih umetnika, baš onako kao što ga je on i učio. Alenka ukazuje na to da je priličan broj radova iz „naših zemalja“ indirektno posvećen pitanju odgovornosti unutar lokalnih sistema. Govoreći o tome kako je zajedno sa Galijatom izabrala Miljanovićev rad, ona kaže da je početni stimulans bio u tome što se konačno neko setio da istakne pozitivan primer Sovilja, koji je odgajio generacije zaista vrednih umetnika koji izlažu od Kunsthalea u Beču do Londona. S druge strane, Miljanovićev film je uspešna simulacija u kojoj nismo sigurni šta je istina a šta se nalazi izvan nje same. Alenka dodaje da ovaj rad pokazuje „da te mogu uhapsiti iako je to protiv demokratije, i svih mogućih zakona koji te štite. Kroz tu situaciju zapravo vidimo da se ona i nama može desiti, da u stvari nemamo nikakvih prava...“ Značajan broj radova iz regije tematizuje istoriju i njeno prekrajanje. Tom pitanju posvećeni su ne samo umetnici kao pojedinci nego i veliki broj lokalnih institucija iz nevladinog sektora, kao što su Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji će razmatrati termine oružani sukob i rat, kroz platformu Učitelj neznalica i njegovi komiteti. U sklopu tog projekta biće formirane radne grupe ratnih veterana i aktivista iz ratova koji će uputiti zahtev vladi da zvanično proglasi „oružane sukobe“ iz devedesetih godina – ratom. Žene u crnom postaviće prag u jednoj od beogradskih ulica na kome će pisati Srebrenica i broj ubijenih. Art klinika će u tri galerijska prostora predstaviti svoje aktivnosti, pa će tako u prvom – biti izložen njihov kompletan arhiv. Ali odgovornost prema istoriji i pre svega kolektivno sećanje, mogu i da greju. Takav je rad Nemanje Cvijanovića, pod nazivom Plaćam struju, instalacija sačinjena od mermerne replike, nadgrobne ploče Josipa Broza Tita u prirodnoj veličini pretvorene u radijator. Toplota rada trebalo bi da greje istoriju i stalno je održava živom, a začinjena mrvicom humora ona se nanovo postavlja u korelaciju sa prošlošću onih koji su nekad polagali zakletvu pred zajedničkom zastavom. A što se tiče računa za struju? „NJih će preuzeti Oktobarski salon“, kaže Alenka Gregorič i dodaje „Sve institucije učesnice Salona nisu nikakav paralelni program manifestacije nego njegov integralni deo. Cilj nam je bio da se podrobno upoznamo sa kulturnom politikom u Srbiji i razumemo na koji način funkcionišu njeni mehanizmi. Razgovarale smo sa velikim brojem ljudi i žao nam je što nije bilo više vremena. Idealno bi bilo da Salon traje godinu dana. Ipak, verujemo da nije bez značaja to što će diskusije i kopanje iznutra učiniti bitne stvari vidljivim.“