Arhiva

Sam sebe već otplatio

Milan Ćulibrk | 20. septembar 2023 | 01:00
I onima koji ništa ne znaju o ekonomiji jasno je da se za godinu-dve ne može vratiti sav novac koji je plaćen za kupovinu neke kompanije. Tim rečima bivši potpredsednik Vlade Srbije Mlađan Dinkić komentariše za NIN podatak da je ruski Gaspromnjeft za većinski paket Naftne industrije Srbije (NIS) platio 400 miliona, a samo za devet meseci ove godine NIS je ostvario profit od 270 miliona evra. Uz to, NIS planira da do kraja godine poveća neto dobit na 350 miliona evra i ako ne bude većih pomeranja kursa dinara, računa da će profit i u naredne dve godine biti između 360 i 380 miliona evra. Ukupno, dakle, za tri godine više od milijardu evra! „To je dokaz da sam bio u pravu pre tri godine kada sam govorio da se prodajom većinskog paketa po bagatelnoj ceni od 400 miliona evra NIS praktično poklanja. Da smo ga prodali na međunarodnom tenderu, dobili bismo realnu, tržišnu cenu, pet-šest puta veću od one koju je platio Gaspromnjeft. Realnost je da smo poklonili jednu od najvrednijih kompanija u Srbiji i da za to niko ne snosi odgovornost“, tvrdi Dinkić, naglašavajući da bi isto govorio i da je NIS po istim uslovima prodat nekoj američkoj, nemačkoj ili britanskoj kompaniji, jer je sve urađeno protiv interesa Srbije. Za ekonomistu Miodraga Zeca dobra je vest što NIS više ne pravi gubitke, već profit. Ali, kaže on za NIN, to nameće nekoliko pitanja. „Prvo, da li je cena od 400 miliona evra bila realna? S obzirom na visoke profite, očito je cena bila relativno mala. Pošto je izabran metod neposredne pogodbe, nikada nećemo saznati da li bi se na tender prijavio još neki kupac. Kao razlog za direktnu pogodbu naši zvaničnici navodili su da će se time obezbediti i energetska sigurnost Srbije i povoljnije cene goriva. Da li se to desilo? Ne, gorivo u Srbiji skuplje je, među najskupljim u regionu. A zašto cene goriva nisu pale? Ako već NIS ostvaruje tolike profite, očito je da bi mogle da se smanje marže, gorivo pojeftini, a da ne bude ugrožena profitabilnost“, kaže Zec. NIS je dokaz da bi sva javna preduzeća trebalo privatizovati, tvrdi Danica Popović, profesor Ekonomskog fakulteta. Iako je većinsko vlasništvo NIS-u prodato za skoro istu sumu kao prazne Robne kuće Beograd u stečaju, ona za NIN kaže da nije važna samo cena. „Kada majka udaje ćerku, ne bi trebalo da joj bude bitno samo koliki će miraz dobiti. U tom slučaju bi za zeta mogla dobiti najbogatijeg lopova ili narkodilera. Pa, valjda je majci isplati da malo zažmuri ako će dobiti najboljeg zeta, nekog DŽordža Klunija“, kaže Popovićeva. Ona smatra i da nije pitanje jesu li Rusi malo platili za NIS ili Amerikanci za Sartid. Više od toga brine je da li će Jat ervejz kupiti neka firma za koju niko u Srbiji nije čuo. „Kupci srpskih kompanija ostaju ovde, prave ovde BDP, zapošljavaju naše ljude, uglavnom ni profit ne iznose, već ga reinvestiraju u Srbiji. Zato ne treba gledati samo koliko je para država dobila za neku kompaniju“, zaključuje Danica Popović. Na pitanje kako je moguće da za samo dve godine od velikog gubitaša postane skoro najprofitabilnija kompanija u Srbiji, iz NIS-a odgovaraju da je u međuvremenu povećana unutrašnja efikasnost, bolje se upravlja troškovima, uspostavljena je nova organizaciona struktura, u svim oblastima biznisa se prešlo na nove tehnologije, dosta se ulagalo u razvoj prodaje, modernizovane su benzinske stanice, poboljšana veleprodaja, a kompanijom upravlja profesionalni, internacionalni tim menadžera. Uz to, dok je u  toku 2010. zbog devalvacije dinara NIS na kursnim razlikama izgubio 11,3 milijarde dinara, za prvih devet meseci ove godine ostvarene su pozitivne kursne razlike od 4,4 milijarde. U NIS-u za NIN kažu da ta sredstva posmatraju kao „finansijski jastuk“, kao rezervu u slučaju naglog pogoršavanja makroekonomskih uslova. Ne sporeći da su Rusi sigurno poboljšali upravljanje, Dinkiću rekordni profit govori da je NIS bio i ostao monopolista. „I država je mogla da stvara profit samo da se pare nisu rasipale. Ko zna gde su sve pare odlazile i ko se sve bogatio. Nema dileme da je slična situacija i u EPS-u, koji može da pravi i veći profit od NIS-a“, kaže bivši vicepremijer. Uz male akcionare, država je, prema njegovim rečima, najveći gubitnik. Za NIS je dobila manje nego što je mogla, a ostala je i bez dividende. „Prosto je neverovatno da u uslovima velikog budžetskog deficita nikome u Vladi ne pada na pamet da traži da se deo profita NIS-a uplati u budžet. Država još raspolaže sa skoro 30 odsto akcija NIS-a i bilo bi prirodno da se deo profita NIS-a, srazmerno vlasničkom udelu države, uplati u budžet. U protivnom postavlja se pitanje zašto nije prodato 100, već 51 odsto akcija. I verovatno nije problem u tome što Rusi neće da daju, već što to niko iz Vlade i ne traži. Ne znam čega se plaše, jer je to prirodno pravo svakog akcionara“, kaže Dinkić, uz opasku da ni za to ne krivi Gaspromnjeft već državni vrh, koji je sve to omogućio. Iz NIS-a odgovaraju da odluku o isplati dividendi donosi Skupština akcionara NIS-a, ali da po važećim zakonima ne mogu isplatiti dividendu, dok ne pokriju gubitak. A ukupan akumulirani, odnosno nepokriveni gubitak NIS-a za 2010. godinu iznosio je oko 57,5 milijardi dinara. Zato će se, kako je rečeno NIN-u, iz dobiti najpre pokriti nagomilani gubici iz prethodnih godina. Prva računica pokazuje da u tom slučaju da bi država i mali akcionari prvu dividendu i to u simboličnom iznosu mogli u najboljem slučaju da očekuju tek 2013. godine. Dinkić otvoreno sumnja da su podaci o gubicima NIS-a bili „štimovani“, da su poslužili da se javnost „obmane i lakše proguta priču da NIS zapravo ne vredi više od 400 miliona evra“. Pa gde su ti gubici sada, pita Dinkić, prema čijem uverenju tek treba očekivati još veće profite, pogotovo kada se realizuju sve planirane investicije. I u NIS-u su uvereni da će „veća ulaganja doprineti povećanju profitabilnosti i razvoju“ i podsećaju da je neto dobit u 2010. bila 16,5 milijardi dinara, a otprilike toliko novca je i investirano ove godine. Ako je moguće da NIS tako uspešno posluje, zašto onda javna preduzeća, takođe iz energetskog sektora, a pre svih Elektroprivreda i Srbijagas beleže velike gubitke, pita se Miodrag Zec. Uostalom, kaže on, i NIS je do privatizacije samo gomilao gubitke. „Očito je neophodna radikalna reorganizacija EPS-a, Srbijagasa i drugih javnih preduzeća, da ne bi i dalje pravila gubitke. Nije pri tome rešenje da se takve kompanije nekome poklone, ili privatizuju, već se mnoge stvari mogu popraviti i ako se promeni način upravljanja, a ako se već ide na prodaju onda ni u kom slučaju ne bi smela da se prodaju neposrednom nagodbom već na tenderu“, kaže Zec.  Monopol i rudna renta Dinkić smatra da se deo profita NIS-a može pripisati monopolskom položaju. „Dok je NIS bio državna kompanija marža na cene goriva bila je oko pet dinara, a sada je između 25 i 30 dinara po litru. Marža nikada u istoriji nije bila veća, a to samo govori da ne postoji konkurencija na tržištu“, kaže Dinkić. Pošto se cene goriva ne snižavaju, Miodrag Zec kaže da bi Vlada trebalo da razmisle o drugačijem poreskom tretmanu NIS-a. Visok profit NIS-a za neke analitičare je dokaz da bi država trebalo da poveća i rudnu rentu sa tri odsto. U NIS-u tvrde da se na njih neće odnositi predložene izmene zakona, kojim se predviđa povećanje rudne rente na sedam procenata. Dinkić objašnjava da je to pitanje regulisano međudržavnim sporazumom, za koji su u Skupštini Srbije glasale sve stranke osim URS i LDP. Jedini način da se rudna renta za NIS poveća je izmena tog međudržavnog sporazuma, ali za to ne postoji većina ni u Srbiji, a pitanje je i zašto bi ruska strana na to pristala, zaključuje Dinkić, koji kao dodatni problem navodi da je NIS posle prodaje do maksimuma pojačao eksploataciju domaćih izvora nafte.