Zemunci

Kao grupa zvanično deluju od proleća 1985. godine, organizovani u moćan gang sa sedištem u Zemunu. Poseduju mrežu saradnika i doušnika širom sveta, od Evrope do Južne Amerike, od Australije do Kanade. Međutim, početkom devedesetih godina prošlog veka, u vreme raspada Jugoslavije, ukazuje se potreba za osnivanjem novih gangova, budući da se na određenim teritorijama delatnost toliko proširila i uznapredovala da je prevazilazila mogućnosti „zemunske sekcije”. Tako se u februaru 1992. godine osniva ruski, a mesec dana kasnije holandski i engleski gang. Glavno sedište sve vreme je u Zemunu, gde se i danas nalazi. Delatnost „zemunaca“ odlikuje kontinuitet i široka mreža saradnika. U potpunosti im pristaje pridev „svetski”. Tokom više od četvrt veka postojanja, nije bilo zemlje koju nisu pokrili. Rad stotine saradnika prikupljen je u 107 podebelih dosijea. Recimo, izvesni Bane, koji već dve decenije živi u Buenos Ajresu, glavni je čovek za Južnu Ameriku. U poslu mu je desna ruka supruga LJilja. (Izgleda da su LJilje suđene mafiozima. Vidi pod: Buha, LJiljana.) Oni su tokom dvadeset godina raširili mrežu po čitavom južnoameričkom kontinentu. Imaju poslove i na Kubi. Pored Buenos Ajresa, drugi po važnosti punkt im je Karakas, odakle robu diluju sve do Zemuna. Pred kraj devedesetih godina prošlog veka, steže se obruč oko holandskog ganga „zemunaca“, koji vodi izvesni Lopušina. Naš izvor tvrdi da je u pitanju žena, koja je godinama iz Haga (kakve li ironije!) dilovala robu, i o kojoj ni službe ne znaju mnogo. Međutim, priča se da je njen (ili njegov) brat izvesno vreme bio diplomata u srpskoj ambasadi u Holandiji. Zanimljiv podatak! Iako im je sedište u Zemunu, veći deo borda nastanjen je u Beogradu. Saradnici su zapravo rasprostranjeni po čitavoj teritoriji Srbije. Međutim, kao što je poznato, mafiozi su internacionalno bratstvo, nimalo podložni ksenofobiji, pa tako od samog početka u bordu „zemunaca“ je i jedan Hrvat, koji deluje pod konspirativnim imenom Irena. Zadivljujuće je kako su uspeli da prežive one najgore godine i izbegnu sačekuše. Neki članovi iz one prve postave danas više ne žive u Srbiji. David je u Kanadi, a Sekulović na Tajlandu. Ovaj drugi je bio osnivač engleskog ganga „zemunaca“, i nakon raspada grupe odlazi u Singapur, a kasnije u Bangkok. U međunarodnim krugovima poznat je kao krunska osoba u oblasti seks trafikinga za Aziju. Zatim, tu je nezamenljivi Boža Zec koji danas vodi Zemunce, i njegova desna ruka Darko Novaković. U bekstvu su Milutin Petrović i Dejan Mihajlović. Krajem devedesetih godina prošlog veka gase se holandski i engleski gang. Jedini koji je pored matičnog, zemunskog, opstao jeste ruski gang. Vode ga braća Paunković, o kojima u Rusiji u stručnim krugovima vlada nepodeljeno mišljenje da su najvažnija karika izvan Rusije. Kada je o ruskom tržištu reč, braća Paunković znaju i gde đavo spava. Zadivljujuća je besprekorna organizacija „zemunaca“ i potpuna posvećenost poslu o kojem država nimalo ne brine. Međutim, ono što je zapanjujuće i tužno jeste porazna činjenica da si ti čitaoče NIN-a olako naseo na ovu priču, svejedno da li si gajio izvesne sumnje u pogledu verodostojnosti ovog teksta. Zašto kada kažeš Zemun misliš na Legiju, a ne na Livadu? Pre 26 godina pesnik Raša Livada osnovao je Književno društvo Pismo i pokrenuo istoimeni tromesečnik za svetsku književnost. U krilu Pisma osnovano je još nekoliko književnih časopisa (Ruski almanah, Istočnik, Erazmo, Mezuza, Šekspir & CO). Ako neki srpski pisac zaslužuje odrednicu „legenda”, onda je to Raša. Bio je prvi čovek Pisma sve do smrti 2007. godine. U 107 brojeva časopisa Pismo, kao i u 16 brojeva Ruskog almanaha, koliko je do sada objavljeno, postoji čitava jedna biblioteka romana, drama, pesama, eseja. Mnoge veće i značajnije kulture ne mogu se pohvaliti takvim časopisima. U vreme sveopšteg mraka Miloševićeve Srbije, i pomrčine u koju je utonula kultura sve ove godine, Književno društvo Pismo snabdeva misleću populaciju čitalaca vrsnim delima savremene svetske književnosti. Danas je kultura drugo ime za estradu. Trend ukidanja pameti uspeva... A Livada kaže: „Plovidbe više ne liče na naše sudbine. Brodovi prevoze samo svoje dimove.”