Uspeh je ostati živ

Junakinja jugoslovenskih filmova, hrvatska pozorišna glumica Mira Furlan (56) početkom devedesetih bila je prinuđena da napusti Zagreb i da karijeru nastavi u Americi. Imala je sreće da je dobila ulogu u veoma gledanoj TV seriji Babilon 5 koja se godinama prikazivala u SAD, i da zaigra lik Danijel Ruso u seriji Izgubljeni koja se emitovala na ABC kanalu. Kaže za NIN da je trenutno u pregovorima za jedan zanimljiv film, piše knjigu i radi na filmskoj adaptaciji jednog, njoj veoma dragog romana. Na pitanje kako bi opisala svoj uspeh, i inače uspeh naših umetnika u SAD, odgovorila je: „Zlo mi je od riječi uspjeh. Ne znam više što ona znači. Mjeri li se uspjeh količinom dolara, eura ili jena na bankovnom računu? Mjeri li se količinom profesionalnih dostignuća? Ili kvalitetom istih? Tko postavlja kriterije po kojima se mjeri ta kvaliteta, osobito u subjektivnim artističkim profesijama? Je li uspjeh još uvijek uspjeh ako je postignut nečasnim sredstvima i prodajom vlastitog integriteta? Je li uspjeh još uvijek uspjeh ako se u trci za njime izgube čast i poštenje i ako se izdaju prijatelji? Čini mi se da je pravi uspjeh ostati živ i biti, barem donekle, mirnoga duha. Svoj vlastiti uspjeh ili neuspjeh u tom, ili onom drugom, komercijalno-finansijskom smislu ne mogu procjenjivati niti to želim. Pitanje je da li čovjek uopće želi bit uspješan u ovakvom svijetu u kome živimo i u kojem su sve vrijednosti, osim novca, potpuno zgažene. Možda je u takvom svijetu jedino pošteno biti upravo neuspješan.“ Iako je rođen u Beogradu gde je počeo prve muzičke korake, Ivo Pogorelić (53) je svoje školovanje nastavio u Moskvi, potom je živeo u Hrvatskoj, pa tako u njegovoj biografiji piše da je hrvatski pijanista. U svojoj bogatoj međunarodnoj karijeri bio je najslavniji gubitnik na takmičenju pijanista „Frederik Šopen“ u Varšavi kada je na skandalozan način isključen iz finala. To mu je donelo ogromnu popularnost i odmah posle toga je debitovao u Karnegi holu u NJujorku. Tada su mu se otvorila vrata najboljih dvorana širom Amerike, Evrope, Japana, Australije, Južne Afrike i Izraela. Nastupao je sa Berlinskom filharmonijom, Bostonskim simfonijskim orkestrom, Londonskim simfonijskim orkestrom... Na kompakt-diskovima zabeležene su njegove majstorije u izvođenju dela Betovena, Šumana, Čajkovskog, Prokofjeva, Bramsa, Mocarta, Baha, Musorgskog... Bio je čudo od deteta koje je izvodilo čudo na violini – violinista Stefan Milenković (34). Imao je 10 godina kada je svirao za američkog predsednika Ronalda Regana na Božićnom koncertu u Vašingtonu, slušao ga je papa Jovan Pavle Drugi. Bio je pobednik na brojnim međunarodnim takmičenjima mladih violinista. Svoj hiljaditi nastup imao je 1993. godine u Montereju u Meksiku. Godine 2003. imenovan je za dopisnog člana DŽulijardovog koledža. Kada je 2005. dobio nagradu European Jazz Prize kao najbolji evropski džez muzičar, Bojan Zulfikarpašić (43) je već imao slavu džez pijaniste koji živi u Parizu, a sebe naziva srpsko-francuskim umetnikom, budući da u Parizu živi od 1988. godine. Ana Popović (35) je 1999. godine iz Beograda otišla u Holandiju da usavrši sviranje na džez gitari i ubrzo se etablira na holandskoj bluz sceni, a zatim i na Nemačkoj. Postaje nezaobilazna figura džez-rok soula, što dokazuje i svojim albumom Comfort to the Soul. Za sebe kaže da je francuski strip autor, scenarista i filmski reditelj bosanskog porekla. Inače, Enki Bilal (60) rođen je u Beogradu kao Enes Bilalović i sa devet godina se sa roditeljima preselio u Pariz gde se posvetio stripu. Jedno od njegovih najznačajnijih dela je naučnofantastični strip serijal u četiri knjige pod naslovom Hatzfeld Tetralogy i koji je posvećen Sarajevu budući da je inspirisan strahotama opsade ovog grada tokom rata devedesetih. Želeli smo da ovaj serijal o uspehu naših umetnika u inostranstvu bude što kompletniji, precizniji i što tačniji. Da uspeh o kome govorimo potvrdimo sigurnim podacima, a ne sumnjivim hvalama. I utoliko nismo uvažavali neke početne uloge nekih mladih glumaca, jer je to još daleko od uspeha. Nismo pisali o velikanima kao što je bila Mira Trailović, upravnica Ateljea 212, rediteljka koja je osnovala Bitef. Uspešan je bio i reditelj Veljko Bulajić, u čijim filmovima su igrali poznati svetski glumci, i koji su pronosili slavu jugoslovenskih partizana širom sveta. Baš kao i Velimir Bata Živojinović, koji je zbog svojih jugoslovenskih filmova najomiljeniji glumac u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu – u Kini. Ne treba zaboraviti ni mladu glumicu Jelenu Stupljanin koja radi u NJujorku i koja je ovih dana dobila prvu nagradu na festivalu u Aleksandriji za ulogu u filmu Danisa Tanovića Cirkus Kolumbija, u kojem su joj partneri Miki Manojlović i Mira Furlan. Kada se sve sabere, reklo bi se da je ta Jugoslavija bila prilično talentovana zemlja.  Za NIN: Predrag Miki Manojlović, glumac Ne želim da budem rob novca Snimio je četrdesetak filmova u zemljama Evrope, van teritorije bivše Jugoslavije. Za neke od njih je dobio vredne nagrade i priznanja, neki od tih filmova su bili veoma dobri i nagrađeni su na prestižnim festivalima. Predrag Miki Manojlović (61) igrao je sa velikim glumcima, sa trenutno najpopularnijim u Francuskoj. Ove godine je proglašen za počasnog doktora Evropske filmske akademije za svoje zasluge u oblasti pozorišta i filma u jugoistočnoj Evropi. Predviđeno je da mu predsednik Makedonije Đorđe Ivanov 20. oktobra ove godine uruči nagradu „Milton Manaki“ za doprinos evropskom filmu. To što vam se prezime završava na ić nije vam smetalo da napravite respektabilnu evropsku karijeru? Jeste, ić je bio veliki problem u vreme velike nepopularnosti Srbije, koje, nažalost, još traje. Još je prisutna ta loša slika koju imamo u svetu, ali smo je mi na ić, ili na ca, popravljali koliko god smo mogli. Činili smo to kod nekih pojedinaca koji su mislili da ovoj zemlji nema spasa i da joj nema mesta u evropskoj kulturi. Ali, na takva mesta sam mogao da stignem pre svega zbog onoga što sam uradio ovde. Meni su vrata bila otvorena jugoslovenskim filmovima koji su bili fantastični. Na osnovu čega vi delite filmsku industriju na holivudsku, odnosno američku, i evropsku? Koliko se u odnosu na tu podelu meri uspeh u Americi, odnosno u Evropi? Smisao filma je isti, njegov duh je isti, ali su drugačiji estetsko-ekonomski ciljevi i tangente. Moje iskustvo je evropsko, gde odavno nemate film koji je snimljen sredstvima samo jedne zemlje, već je reč o velikim razmenama. Davno pre nego što je ustanovljena evrozona, novac je postao evropski. Generalno, evropska kultura je postala jedna, ali su njene osobenosti i forme različiti. Uprkos velikoj ekonomskoj krizi, u zemljama poput Francuske je, ipak, drugačiji odnos prema kulturi, u odnosu na nas, naravno. Ja volim američki film, volim da gledam tu produkciju, ali nikada nisam poželeo da odem u Ameriku i tamo radim. Niti ću. Znam da ne bih mogao da se naviknem na taj način života, tamo ne bih imao brzinu kojom sam išao ovde. Da bi tamo nešto uradio, moraš biti veoma, veoma mlad. Svako ko je stekao ljubav prema ćošku neke ulice, parku, prema svojoj zemlji, taj teško podnosi život u Americi. I glumci rođeni na engleskom govornom području, Englezi, tek u kasnijim godinama odlaze u Ameriku i uzimaju njihovo državljanstvo. Ja ne vidim da je Holivud velika tema. On je merilo velikog novca koji sa sobom nosi velike obaveze. Veliki novac nosi sa sobom beskonačni, nikad završeni niz ponovnih i ponovnih odnosa sa novim i novim ljudima, poslovnih i svakih drugih. Ne volim da budem rob novca, ne želim da budem u vlasti novca. I jasno vam je da za mene nije uspeh zaraditi neki veliki novac. Čak ne mislim ni da je uspeh snimiti četrdesetak filmova u Evropi, koliko sam ih ja snimio. Uspeh je da te vole najbliži, da ti voliš svoje najbliže. To je za rubriku lične stvari. Ali profesionalno, vaš uspeh je u činjenici da ste postali deo evropskog filma, da vas traže reditelji iz raznih zemalja? Meni je važno to što sam u tom radu stekao neka iskustva na nivou zanata, ali i na nivou nepredvidljive i nadahnute ljudske razmene. Suština onoga što se događa pred kamerama, iza kamera, na sceni i iza scene je razmena. A to ne može svako, to mogu samo najbolji. Ja sam se razmenjivao sa nekima od najboljih na svetu, ali i sa najgorima. Ne možete geografski odrediti gde se oni nalaze. Može zvučati bahato ovo što ću vam sada reći. Imao sam 35 godina, završio drugi krug razmene u jugoslovenskoj sredini (pozorišni i filmski), i shvatio da više nemam razloga ni interesovanja da budem tu. Poželeo sam neke druge daljine, neke druge ljude. U toj velikoj Jugoslaviji ja sam radio sa svima sa kojima sam želeo, i po više puta, i nismo imali šta jedni drugima više da damo. Tada sam, 1985. jednom velikom jugoslovenskom glumcu rekao da više nemamo šta da radimo zajedno. Potrošili smo se. Možda opet jednog dana, sa nekim novim iskustvom. Da li je tačno da spadate u retke glumce koji ne idu na kasting? Tačno je. Nikada nisam išao i ne idem na kasting. Tačnije, ne zovu me na kasting već mi šalju scenario sa ulogom. Vi danas možete da živite u Beogradu i da vam agent javlja šta vam se nudi? Moja porodica i ja ovde smo iz privatnih, porodičnih razloga. Ali, i da smo u Parizu, isto bih funkcionisao kao ovde. Jer, više nije bitno mesto gde si, tačnije, meni odavno nije važno da budem blizu mesta ili na mestu gde se nešto događa. Za mene je javno mesto scena na kojoj igram. Veoma malo se krećem po socijalnim priredbama, vrlo me malo ima na društvenim susretima. A muvanje po svetu i življenje tog društvenog života je u Holivudu, recimo, neophodno. Ponegde i u Evropi. Da se ide tamo gde će biti taj i taj. Nisam taj slučaj. Šta je danas obaveza uspešnih umetnika? Naši umetnici, o njima govorim jer su mi oni bliski, moraju imati svest o zemlji u kojoj žive i njenim mogućnostima. Ne možeš biti zatvoren u svojoj umetnosti. Moraš imati javnu reč, moraš pomoći svojoj državi. Ne možemo stalno živeti po onoj - u se, na se i poda se! A oko nas ljudi, deca, kojima je potrebna pomoć. Na Zapadu je to odavno deo obaveza najvećih umetnika? Na Zapadu je to nešto drugo. Ti umetnici su uglavnom u službi industrije. Ja ovo radim kao deo svoje ljudske obaveze i na taj način apelujem i na druge ljude. Pozivam da se ne smatra ludizmom da se nešto čini za druge ljude. Da se time bavimo svakodnevno, a ne samo kad je u pitanju šminka, pa izbija užasni provincijalizam. Provincijalizam je i kad ti dođe Andželina DŽoli, pa se svi okupimo oko nje kao velike humanitarke. Umesto da smo humani sve vreme. Treba stalno da brinemo o onima kojima treba pomoć, da stalno budemo u kontaktu sa društvenom, političkom elitom, a ne da se oni okupe samo kad dođe neko operisano lice.