Prevaspitavanje pajserima

Kada su petog dana studentskih protesta prepoznatljivi momci sa kapicama i bakljama opseli Filološki i Filozofski fakultet, malo ko je studente doživeo kao žrtve. Nisu to bili ni nekoliko dana kasnije kada je profesor istorije Miloš Antonović pokušao da probije blokadu i kada su njegovi studenti, „dobri studenti“, bacili na zemlju „loše“ da bi im uzeli klupu na kojoj sede. Nije bilo tako, tvrdila je uprava fakulteta i ignorisala video-snimke (baš kao i većina medija) na kojima priča o „dobrim“ i „lošim“ izgleda malo drugačije. Tih dana je bila moderna retorika iz doba Slobodana Miloševića u kojoj su preovladavale poznate kvalifikacije o ubačenim elementima koji i nisu studenti, levičarima, neradnicima koji iza sebe ostavljaju đubre - fizičko i verbalno. Zahtevi nisu bili baš razumljivi širokim masama koje su brojale bodove, a niko se nije upitao da li je samo činjenica da na jednom fakultetu dekan koji je plaćen od naših para, a koji od studenata za razgovor uzima 1.000 dinara, dovoljan razlog da svi fakulteti stanu? Najbolju definiciju onoga što se dešava dala je direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević rečima: “U tome što rade studenti, svako nalazi onoliko smisla koliko ima kapaciteta da ga nađe.“ Ako se zna o kom kapacitetu govorimo, uz saznanje da štrajk kojim se traži ozbiljno preispitivanje obrazovnog sistema nije po volji vlasti, onda je logično da su studenti postali meta istih grupica koje su nas od devedesetih u pravilnim razmacima vaspitavale štanglama. Već posle prvog napada jedan učesnik studentskog plenuma je rekao: „Država ima mehanizme da naruči nasilje. Kada se ministarstvo policije ogradilo od gej parade dato je zeleno svetlo huliganima da bodu noževima, a kada je rektor zatražio da se protest zaustavi ’milom ili silom’ došli su da nas vaspitavaju fašisti“. Činjenica da bi deo studenata po svaku cenu hteo da se domogne učionica, diploma i inostranstva i da ih se ne tiče državni ulog u obrazovanje je poslužila kao alibi dekanki Filozofskog fakulteta Vesni Dimitrijević da iznajmi privatno obezbeđenje. Za razliku od dekana somborskog Pedagoškog fakulteta koji je bez da ga studenti pritisnu sam seo i izračunao kako da smanji školarinu, Dimitrijevićeva je umesto studentima novac dala momcima u crnim odelima uz napomenu da ne primenjuju silu. Čemu je trebalo da služe ostaje nejasno – jasno je čemu su služili. Student Vuk Vuković je završio okrvavljenog čela, a predstavnici uprave su na poziv da vide kako krvari od „neupotrebljene sile“ okrenuli glavu na drugu stranu. Snimci ni ovoga puta nisu bili dovoljni – fakultet je objavio da su studenti tukli obezbeđenje koje se „jako potreslo“. A onda su došli momci sa pajserima i javnosti je bilo dosta – studenti su konačno postali žrtve. Za sve sem za upravu fakulteta koja nam je najavila svoju istinu i za ministra Žarka Obradovića koji i dalje ne shvata zašto štrajkuju – pa među njima ima i studenata na budžetu. Sledeća lekcija bi mogla da se zove – princip.