Ubistvo u ime vere

Strah od terorizma kao globalne pojave već je zapljusnuo i ove prostore, a slučaj Mevlida Jašarevića ponovo je u prvi plan stavio islamski radikalizam koji sve više postaje karakterističan i za muslimane Balkana, što mu kroz istoriju nije bilo svojstveno. Prvi samoubilački napad u Evropi izveden je u Rijeci 1995. godine u organizaciji „Islamskog džihada“. Za islamski ekstremizam na Balkanu se može reći da je „dete mnogo roditelja“. Dobrim delom se može pripisati ne samo uticaju iranskih revolucionarnih zanesenjaka već i finansijskoj moći vehabitskog vladarskog verskog lobija. Tu je i autentičan radikalizam kakav smo zapamtili u Bosni tokom poslednjih ratova i novih pomodnih okretanja ka islamskom ekstremizmu usled novih vetrova koji duvaju ka Bosni, Sandžaku, Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori... Podsetimo se da smo mi jedna od prvih teritorija na kojima se Al kaida operativno pokazala. Postoje ozbiljni obaveštajni podaci da su na ovim prostorima delovale i još uvek deluju organizacije povezane sa Al kaidom. Poznato je da je u sastavu Sedmog korpusa Armije Bosne i Hercegovine delovala brigada El mudžahedin, sastavljena od boraca iz islamskih zemalja, kao i da su organizacije uvezane u mrežu Al kaide potrošile veliki novac na radikalizaciji balkanskih muslimana, naročito u Bosni. Saudijska Arabija, kao država koja je označena kao sponzor terorizma i rasadnik ideologije vehabizma, aktivno je podržavala i podržava islamske fundamentaliste u BiH. Ogromna materijalna i finansijska pomoć stigla je preko Visokog saudijskog komiteta za pomoć, kao državne institucije. Samo molitvenik za muslimane na bošnjačkom jeziku štampan je u organizaciji ovog Saveta u 200.000 primeraka. Sve uz blagoslov i „žmurenje“ SAD. Povećanom broju sledbenika i širenju vehabijske ideologije u BiH, osim naturalizovanih Bošnjaka i mnogobrojnih „humanitarnih“ organizacija, umnogome su doprineli i „učenjaci“, to jest misionari koji su svoje znanje stekli tokom školovanja u islamskim centrima u kojima su vehabije imali i imaju svoje punktove, a zatim takvu ideologiju po povratku u BiH širili među lokalnim muslimanskim stanovništvom, smatrajući tradicionalni islam na Balkanu „mekim“ i odstupajućim od osnovnog islamskog učenja. Inače, vehabizam za koji se danas tvrdi da je glavni rasadnik terorizma na Balkanu na ove prostore je stigao još sedamdesetih godina prošlog veka, kao deo reislamizacije koji je zahvatio ove prostore. Bitno je znati, kako navode islamolozi, da su oni u početku shvaćeni kao reformatori, a neki ih čak smatraju za petu školu u islamskoj jurisprudenciji. Međutim, u savremenoj matrici dogmatskog i vehabitskog sve više mesta nalazi i potencijalno nasilje, pa i samožrtvovanje za određene ciljeve. Ali, eksperti naglašavaju, to se nikako ne sme pripisivati celom vehabizmu, kao verskoj dogmi, već organizacijama u kojima ima i vehabita. Samoubilački napadi su, po njihovom mišljenju, odraz krajnje nemoći i očaja koji često proističe iz osećanja duboke nepravde ili iz težnje za višim ciljevima, a u nedostatku adekvatnih sredstava da se na drugi način postignu. Pod samoubilačkim napadom podrazumeva se nasilan, politički motivisan napad koji izvršava u svesnom stanju odlučnosti osoba koja diže u vazduh i sebe i zadati cilj. Prethodna pripremljenost na sigurnu smrt je preduslov za uspešan napad. Napadači samoubice u terorističkim napadima se smatraju mučenicima, zapravo mučenicima u ovozemaljskom životu, kojima je u onom drugom - posle smrti, zagarantovan slavan i „sladak“ život sa „mnoštvom devica, izobiljem najbolje hrane i luksuzom“. Posebno isticanje i ukazivanje na momenat lične koristi koja će proizaći iz uspešno obavljenih samoubilačkih napada je najefikasniji metod koji se koristi u regrutovanju budućih napadača. Oni izvođenjem ovakvih napada treba da „profitiraju“, iako je njihova smrt neizbežni elemenat ove jednačine. Muslimanska tradicija, ipak zabranjuje samoubistvo. Kuran ga uopšte ne spominje. Veruje se da je Muhamed izjavio da će „ko god sebi oduzme život iskusiti vatru pakla i da će mu vrata raja zauvek ostati zaključana“. Međutim, današnji islamski teolozi ali i religiozni lideri različito interpretiraju i Kuran i ove Muhamedove reči. Tako, recimo, Šeik Abdul Aziz bin Abdulah al Šeik, vrhovni religiozni lider Saudijske Arabije, 2001. godine izdao je fatvu (direktivu) da su samoubilački bombaški napadi u stvari samoubistvo koje islam zabranjuje. Ali, drugi islamski zvaničnici smatraju samoubilačke bombaše mučenicima i opravdavaju ih, ali samo ukoliko se u toj borbi ne ubijaju žene i deca. Čak je na muslimanskoj konferenciji, koja je održana 2002. u Bejrutu, i na kojoj su prisustvovali muslimanski sveštenici iz više od trideset zemalja, pružena podrška samoubilačkim napadima protiv Izraela navodeći da to nije u suprotnosti sa islamom. Tada je Muhamed al Tantavi iz Kaira objašnjavao da bombaš sa sobom u smrt treba da povede samo one protiv kojih se direktno bori. I nazvao ih mučenicima. Uglavnom se ne pominje, a što bi moglo da objasni ove očigledne kontradiktorne pozicije u vezi sa samoubilačkim napadima, da rezerve koje su izrazili islamski profesori, ili sveštenici, na neki način mogu da predstavljaju samo „prikrivanje njihovih pravih osećanja“. Jer, ako se oni istinski suprotstavljaju samoubilačkim napadima kao nečemu što je suprotno Islamu, zašto onda ne traže primenu islamskog prava protiv onih koji regrutuju i koriste bombaše samoubice i zašto nisu aktivni u tome da se te osobe izvedu pred lice pravde? Tu pojmovi kao što su borba, osvajači, žene i deca koriste se kao predmeti interpretacije jer se ne na vidi da li su deca osobe ispod 18 godina starosti i ako jesu, kakve su posledice korišćenja sedamnaestogodišnje devojčice u ulozi sasmoubilačkog bombaša... Teroristički pokreti koji propagiraju samoubistvo kao način religioznog žrtvovanja imaju svoju predistoriju koja se ogleda u surevnjivosti prema zapadnoj civilizaciji koja traje još od krstaških ratova, a naročito se ispoljava u 19. veku koji je islamski svet dočekao frustriran zaostalošću i kolonizacijom. To je izrodilo solidarnost koja i danas živi ali na jedan čudan način, kao replika na pritiske koji dolaze sa Zapada. „U prostom svetu ona se shvata kao jedna vrsta žrtve. Takvi su, recimo, šehiti, što je pandan hrišćanskom martirstvu. To vuče korene još iz 13. veka, od sekte Asasina, odnosno ubica čiji cilj je bio unutrašnje pročišćenje, ideološka i verska katarza, ali nije bila upravljena prema hrišćanstvu“, objašnjava Rade Božović, arabista i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu u penziji i dodaje: „Time se manipuliše među običnim prostodušnim masama. Oni misle da moraju biti u jednoj državi, islamskom kalifatu, kao što smo mi, na Zapadu, razmišljali o velikom hrišćanskom carstvu.“ U krilu svakog ideološkog pokreta vrlo brzo se javljaju ekstremi, koji nisu zadovoljni tempom kojim se odvijaju promene. Vehabiti su, dakle, ratovali sa muslimanima za čistu veru. Slično je bilo unutar hrišćanstva, poput ratova između katolika i protestanata u 16. i 17. veku. Za razliku od vehabizma, koji je oštar, sličan je bio i put Muslimanske braće, s tim što su oni, pored obnove vere, imali i socijalni program. Ne treba zaboraviti, kako navodi Ivan Kostić iz Balkanskog centra za Bliski istok, da su ovi pokreti odigrali ulogu oslobodilačkih pokreta, što mnogima nije odgovaralo. „Otuda i problem da se vehabizam i kod nas poistovećuje sa terorizmom. Deo terorističkih organizacija se oslanja na neke rigidnije stavove tumača vehabizma. Ti ekstremisti nisu vehabije. Oni neke poruke iz Kurana izvrću i koriste ih za svoje ideje.“ Otuda i nesporazumi kod nas, jer novi uticaji, bar deklarativno, nisu naišli na odobravanje tradicionalnih verskih lidera. Čak i onih koji se zalažu za vehabitsku čistotu vere, poput Nusreta Imamovića iz Gornje Maoče. Sve islamske zajednice osuđuju i ograđuju se od ekstremnih oblika verskih manifestacija. Ne samo kad su u pitanju očigledni teroristički akti, već i oni oblici ponašanja koji mogu voditi do njih. Takav je, recimo, internet sajt „Put vjernika“, koji slobodno propagira najekstremnije oblike islama, pa i verski rat i žrtvovanje za veru. Iako je ovaj sajt osudio Rijaset Islamske zajednice u Bosni, država ništa nije preduzela da ga zabrani, kao što i za mnoge terorističke akte tvrdi da su u pitanju individualni činovi, ne i organizovano delovanje. Iako se ovi incidenti sve češće dešavaju, nikako se ne bi moglo reći da su „izolovani“. „Bojim se da je sarajevski slučaj samo posledica jednog dugoročnijeg žmurenja pred činjenicom da ova teritorija nije više odskočna daska za operacije prema Zapadu, već generator za proizvodnju terorista“, kaže Darko Trifunović, sa beogradskog Fakulteta za bezbednost. „Na teritoriji Sandžaka i Bosne deluju terorističke organizacije Al Gama al islamija, Al kaida, Islamski džihad. Ne treba zaboraviti da su četvorica od 19 učesnika akcije 11. septembar imali bosanski pasoš.“ Informacije do kojih je došla policija ukazuju na to da je ideja radikalnih islamista da privuku pokretu većinu umerenih i neopredeljenih muslimana na Balkanu, posebno omladine čime bi se ostvario jedan od preduslova za otpočinjanje džihada. Krajnji cilj jeste stvaranje prve selafijske (pravoverne) države u Evropi koja bi se nalazila na području sadašnje BiH. Zato treba biti oprezan, jer u kriznim situacijama mladi se lako pridobijaju za žrtvovanje. Ako uz to ide još i kakva pristojna novčana nadoknada za porodicu, lako se dobijaju ljudi koji će se žrtvovati. To ne treba ni precenjivati, ni potcenjivati. Nije svaki vehabija terorista, ali vehabijsko učenje jeste njegova veoma dobra podloga. Bombom na humor Sedište francuskog nedeljnika „Šarli Ebdo“, poznatog po bespoštednom odnosu prema verskom establišmentu, ekstremisti su napali „Molotovljevim koktelima“, pošto je poslednje izdanje ovog nedeljnika posvećeno „arapskom proleću“. Satirični francuski magazin već je u najavi naveo da će objaviti izdanje koje će „urediti“ prorok Muhamed „u čast“ islamskog uticaja na pokret arapskog proleća. „Kako bi proslavili pobedu islamista u Tunisu i obećanje libijskog Nacionalnog prelaznog saveta da će šerijatski zakon biti osnova pravosuđa u Libiji, magazin ’Šarli Ebdo’ zatražio je da Muhamed bude gost urednik“, saopštili su iz ovog lista. Za tu priliku nedeljnik je prekršten u „Šarija Ebdo“, iz čega se videla jasna asocijacija na šerijat, a na naslovnoj strani objavljena je slika Muhameda sa natpisom „100 udaraca bičem ako ne umrete od smeha“. Na poleđini je takođe objavljena slika Muhameda sa crvenim nosom i rečima „Da, islam je kompatibilan sa humorom“. Naslovnica se dve nedelje ranije pojavila na društvenoj mreži „Tviter“, čiji korisnici su upućivali preteća i uvredljiva pisma. U ovom izdanju ima još niz karikatura Muhameda iako islam strogo zabranjuje svaku vrstu skrnavljenja imena proroka Muhameda. Listu su pretnje upućene i 2007. godine, posle objavljivanja karikatura iz danskog lista na kojima je prikazan prorok Muhamed, što je izazvalo bes muslimana širom sveta.