U kolektivu

Prethodnih nedelja u Beogradu su se nanizali modni događaji, neki vezani za zvaničnu nedelju mode, a neki nezavisni koji su uhvatili povoljan talas i zanos auditorijuma zainteresovanog za tzv. modu. Na jednom od ovih hepeninga učestvovala sam kao kreatorka zvučne slike modne revije. Cela stvar odvijala se u gradskoj instituciji kulture. Generalna proba zakazana je za 4 posle podne. Dolazim u četiri i deset kada mi organizatorka saopštava da su ljudi iz ustanove kulture videli da me nema, pa brže-bolje izašli da jedu, jer su pregladneli čekajući. Dva momka, koji će biti moja tehnička podrška u realizaciji „muzike za reviju“ dolaze oko pet, naoružani sendvičima, hot-dogovima, sokovima i pivom. Jedan kaže: „Ja sam zadužen za svetlo, ali inače radim sve, tako da sam i tonac.“ Odlazimo do tonske sobe u kojoj treba da im dam lak zadatak – dok manekenke hodaju ide jedan disk, a kad stanu kreće muzika sa drugog diska. Počinje komešanje i komplikacija. Imamo dva CD plejera, za koje ne postoje adekvatni kablovi da se povežu sa glavnom miksetom, a di-džej mikseta iz koje bi eventualno mogao da se pošalje signal krči. Hoćemo li pokušati da nađemo kablove? Ili miksetu? Naravno! Jedan od dvojice tehničkih lica odlazi u magacin i vraća se posle minut i po zajapuren. „Sve su gole! One koriste magacin kao garderobu.“ Bliski susret sa manekenkama. Prolazi još pola sata dok ne uspem da ih nagovorim da se u magacin ode opet. Ni traga od neophodne opreme. „To se koristi za privatne akcije, ne bih sad da imenujem, ali oni našu opremu iznajmljuju za kućne žurke.“ O-o-o, počinje Kafka, spominju se nedefinisani „oni“, „drugi“. Ta čuvena filosofska kategorija koja lebdi kao večna pretnja u državnim kolektivima. Rasvetljivač-tonac zove izvesnog Mileta koji kaže da je oprema u kesi za smeće. Počinjem neobuzdano da se smejem, a kese za smeće, naravno, nigde nema. U šest se pojavljuje pravi tonac koji u rukama nosi sve što smo tražili. Nas troje gledamo zbunjeno. Kaže tonac – sve je bilo u kesi za smeće. Vadi jedan po jedan element, postavlja, vezuje. Dugu tišinu ovog oslobađajućeg čina prekida jedan od ove dvojice koji mrtav-hladan dobacuje: „Pa to nije naša mikseta. Naša je bila siva, ova je crna.“ Zabava. Stiže vest da će se na reviji pojaviti i Đilas, gradonačelnik. Tonac-rasvetljivač počinje da se žesti. „Ako dođe, odmah ću da ga pitam zašto mesecima ne potpisuje moj ugovor. Samo njega čekaju da bi me primili za stalno. Ne mogu ovo više da trpim, zeza me ko stigne. Treba da sedim do pola noći sa manekenkama, a sutra od 8 ujutro imam Evropsku uniju. Onda nam uveče dolaze Ameri.“ Dok razmišljam o radnom danu ovog čoveka, koji je slika i prilika Srbijice rascepane između Amera, manekenki, Evropske unije, lokalnih vlasti, tehničkih neuslova... u glavi mi odzvanjaju reči mog oca: „Zašto se lepo ne zaposliš u državnoj firmi? Sediš po ceo dan, ne radiš ništa i dobijaš platu.“