Sklapanje mozaika smrti

I po čijem nalogu su pripadnici JSO, sredinom novembra 2001, najpre otkazali poslušnost vrhu Resora državne bezbednosti, povukli sve pripadnike u kasarnu u Kuli, oduzeli im mobilne telefone, isključili telefonske veze sa starešinama DB i spoljnim svetom, povukli sve pripadnike iz obezbeđenja zaštićenih ličnosti i aerodroma i u borbenim uniformama, pod punim naoružanjem, sa 24 borbena vozila „hamer“ zaposeli autoput kod Sava centra u Beogradu. I kao vojna formacija ispostavili par exelance političke zahteve, čime su faktički izvršili državni udar. To je ključ kojim se otključava mračna komora ubistava i raspetljava zamršeno klupko veza i interesa koje se godinama upredalo od kriminala, preko tajnih policija do politike. I razrešava enigmu da li je upravo tada, dok se spremao udar „crvenih beretki“ na državu, ideja da se Zoran Đinđić politički ukloni prerasla u opsesiju da ga se po svaku cenu treba rešiti. Umesto da doznamo istinu, koja bi svakoj državi morala da bude prioritet, javnosti su, s vremena na vreme, kao u arenu gladijatorima bacani komadići o koje se otimala, zaglušujući tako jezivu tišinu koja je stizala iz tužilaštva i sudova. Ali, svejedno da li su podaci curili iz istraga, tajnih policija ili političkih kuhinja, optužbe koje ovog trenutka „žive“ u javnosti, preteške su. Dva odvojena postupka, ponovljeno suđenje članovima zemunskog klana, Milošu Simoviću i Sretku Kaliniću i istraga protiv pripadnika JSO, nagoveštavaju da bi se od razbacanih kockica ipak mogao sklopiti mozaik. Pa kad doznamo da li je bivši načelnik KOS-a Aco Tomić bio ključna spona sa Legijom i Dušanom Spasojevićem, da li je zemunski klan finansirao stranačke aktivnosti DSS-a, a njihovi visoki funkcioneri dolazili u Kulu i podsticali “crvene beretke“ na pobunu, ko je Ćoki, šta je advokat Filip Golubović zaista rekao Čedomiru Jovanoviću, da li su atentatori na Zorana Đinđića dobili podršku od svih tadašnjih opozicionih stranaka i od nekoga (i koga) iz Vlade... - možda bismo mogli videti foto-robot nalogodavca Đinđićevog ubistva. Makar on i ne bio u liku jednog čoveka. Ozbiljna istraga, u kojoj bi trebalo da budu saslušani, bez izuzetaka, svi čija bi saznanja pomogla otkrivanju istine, mogla bi da pokaže i dokaže ko je sve ohrabrivanjem i podsticanjem usmeravao Legijin metak. Uslov je, međutim, da država ima snage da, kroz procese koji su upravo u toku, traži bezuslovan odgovor na ova pitanja i pristane da plati cenu neprijatnih saznanja kojih će sigurno biti. Kad-tad. U suprotnom atentat na Zorana Đinđića i dalje će ostati u prostoru sumnji i intriga koje se uvek politički instrumentalizuju.