Neću nazad

Danas je kuća u Londonu, gde ću još malo pa proslaviti svoju prvu deceniju života u “rasejanju”. Nemam nekih preteranih razloga, a neki kažu ni prava, da se žalim. Nisam morao da perem sudove, radim na građevini i živim u strahu od imigrantske policije. Naprotiv, radim u najcenjenijoj medijskoj kući na svetu, imam sve što je potrebno za neki normalan život i sve je, manje-više, na svom mestu. Osim mene. Ja bih, kao i mnogi drugi, “kući”. Onoj prvoj. Ne postoji nijedan racionalan razlog kojim bih opravdao ovu moju želju. Sve što ovde gledam, slušam i čitam o dešavanjima u Srbiji, bilo iz britanskih ili srpskih medija, ima samo jednu poruku: ne vraćaj se tamo. Znam kako mediji funkcionišu pa ko velim da porazgovaram sa prijateljima, što ovde, što u Srbiji. Poruka ista: ne vraćaj se. Na kraju, ne mora baš svake godine da se letuje negde u Francuskoj, Grčkoj ili Italiji. Deo avgusta sam proveo na Adi, beogradskom moru. Moje je dete proplakalo kad se suočilo sa čučavcem, i to totalno prljavim. Sudar civilizacija. Vratio sam se u London ubeđen da od povratka u Beograd (još uvek) nema ništa. Pokušavam da sebi objasnim razloge za to. Da li ja to nisam spreman da se svako jutro budim sa Kosovom na usnama i brinem o tome da li će prvo „pasti“ Brnjak ili Jarinje? Ili je razlog što neću više da glasam za manje zlo i političare za koje je početak i kraj svega – vlast? Nekada su za dolazak na vlast bile potrebne ideje, a danas je ideja o ostanku (dolasku) na vlast jedino što je važno. Možda nisam spreman da konzumiram (a kamoli da radim u njima) metiljave medije koji kao imaju različite uređivačke koncepcije, ali zato istu kasu iz koje se finansiraju. Poslovica kaže: “Čije su ovce, tog je i livada”. Mediji su to naučili, ali se oko Kosova još nešto preganjamo. Biće ipak da još nije vreme da se Srbija ponovo zatalasa. Izgleda da ovima čiji se mandati mere u decenijama treba dati još jednu šansu i dokazati da u Srbiji zaista od zlog uvek može biti gore. Kada budemo imali više izgrađenih kilometara autoputa nego svečanih otvaranja istih, kada zakopavanje ratnih sekira sa komšijama bude važnije od iskopavanja Draže, kada ne budemo dizali spomenike diktatorima (ma koliko para nam oni dali), već raščistili ono srušeno ruglo od Generalštaba u centru Beograda - eto mene. Do tada, provodiću tu nekoliko nedelja godišnje, jer je to najbolji način da ostaneš Srbin a da ne poludiš. I još te svi vole. Zna Nole šta radi. Autor je menadžer u BBC