Instant život

Zašto više očekujemo od tehnologije nego jedni od drugih? Zašto smo bliži sa mašinom nego sa mužem ili ženom? Zbog čega smo iskreniji na internetu nego sa voljenom ženom u krevetu? Zbog čega se deca poveravaju nepoznatoj osobi preko monitora, koju verovatno nikada neće upoznati, a ne roditeljima sa kojima žive? Ovo su pitanja današnjice na koja ima manje egzaktnih odgovora, i obilje (ne)prihvatljivih tumačenja. Socijalni život koji smo vekovima imali, danas dobija drugačiji oblik i smisao, objašnjava Aleksandar Dimitrijević, doktor psihologije, docent na Filozofskom fakultetu, urednik psihološke edicije Imago u izdavačkoj kući Klio. Kontakt Obilje literature i praksa o kojoj svedoči ovaj stručnjak, pokazuju da se radi o sve raširenijem fenomenu, posebno kad je reč o mladim ljudima, koji imaju doživljaj vrlo bogatog socijalnog života dok sami sede u svojoj sobi i na svojim monitorima gledaju šta se dešava u virtuelnom prostoru, dok imaju neku vrstu interakcije sa ljudima koje možda nikada neće upoznati, ili vrlo retko viđaju privatno. Ta vrsta socijalnog života poslednjih petnaest godina počinje kod nekih generacija da dobija primat u odnosu na socijalni život kakav smo ranije poznavali: „Istraživanja pokazuju da su ljudi iskreniji na internetu nego u direktnom kontaktu. Ako na internetu komuniciraju sa nekim koga ne poznaju, a postoji velika verovatnoća da ga nikada neće ni upoznati, onda su još iskreniji. To nije iskrenost na kakvu smo navikli niti socijalni stepen komunikacije na koji smo do sada navikli. Ali, to je stvarnost.“ A u njoj i samoća ima drugačije značenje. Ona se očigledno više ni kulturološki, ni socijalno, ali ni psihološki ne može meriti na isti način. O tome svedoči podatak da već postoje generacije dece kojima odlazak u prirodu, igranje na travi, ne znače ništa. Jedan engleski novinar je to opisao rečima da „naša deca pate od nedostatka prirode“. Opsednutost novim tehnologijama i novom vrstom komunikacija stvara i novu „postporodičnu porodicu“ o kojoj piše Šeril Terkl, čiji su članovi usamljeni zajedno svako u svojoj sobi, svako za umreženim kompjuterom. Provode više vremena sa tehnologijom a manje jedni sa drugima, brane konektovanost kao način da budu blizu i odbijaju da pričaju jedni sa drugima. Robovi Crna verzija ove priče mogla bi da bude da će uskoro svi komunicirati na isti način: pisaće iste kratke rečenice koje se uklapaju u SMS ili u Tviter, ispoljavaće osećanja na Fejsbuku i niko nikoga neće u živom kontaktu pitati kako se oseća. Kakva je, onda, razlika između robovlasničkog sistema u kojem su ljudi bili svojina drugih ljudi, i savremenog robovlasničkog sistema u kojem su ljudi svojina mašina? U psihološkom smislu, kaže dr Dimitrijević, ovaj savremeni verovatno pruža veću iluziju slobode. Sami zajedno Knjigu „Sami zajedno“ napisala je Šeril Terkl, koja je doktorirala sociologiju i psihologiju ličnosti na univerzitetu Harvard. Ona je profesor na MTI i licencirani klinički psiholog. Šeril Terkl se bavi ličnom stranom ljudskih odnosa i tehnologije, posebno kompjutera. Ona je ekspert za mobilne tehnologije, društvene mreže i druželjubive robote. Knjigu „Sami zajedno“ je ove godine objavila izdavačka kuća Klio iz Beograda u prevodu Biljane Stanković.