Grubijan mekog srca

Život američkog pisca i nobelovca Ernesta Hemingveja nalik je epu. Proveo ga je u neprekidnom kretanju. Pariz, Pamplona, planina Kilimandžaro, Ki Vest na Floridi, samo su neka od mesta gde je živeo. Ali, samo se jedno mesto moglo nazvati njegovim pravim domom: Finka Vihija, njegovo rustično imanje nedaleko od Havane. Hemigvej je još od mladosti znao kako da unese uzbuđenje u svoj život i kako da uživa u njemu. Voleo je žene i piće, i sukobljavanja svake vrste. Zato je celog života „koketirao sa smrću“. Posle samoubistva, kubanska vlada je imanje na kome je živeo čuvala kao svetinju skoro pola veka. I do 2002. godine sve što se u toj kući nalazilo bilo je pod velom tajne. Tada je američki tim naučnika dobio dozvolu za potpuni pristup. Na čelu tima nalazio se A. Skot Berg, pisac, biograf i dobitnik Pulicerove nagrade, koji je sa svetom sada podelio pravo literarno blago – na hiljade do sada neobjavljenih pisama koje je Hemingvej slao svojoj porodici i prijateljima. Novinar Doznajemo tako da je, u želji da se što pre osamostali, Hemingvej sa 18 godina rešio da napusti dom svojih roditelja. Nije želeo da studira i zato se zaposlio kao novinar u „Kanzas siti staru”. Upravo jedno od prvih pisama koje je uputio ocu, dr Klarensu Hemingveju, opisuje sreću, ali i muke mladog Ernesta na poslu. U njima se žali da kao najmlađi, mora da se bori za posao i prostor u novinama sa starijim i iskusnijim kolegama, ali da je i pored toga zadovoljan jer dobija bolje zadatke nego ti iskusniji. Zarađivao je u to vreme 80 dolara mesečno, iako je imao ponude da pređe u neke druge novine za nešto više novca. „Imao sam mnoga i dragocena iskustva, a uradio sam i neke dobre stvari i sada mi je prilično teško. Tata, ja sam preumoran. Tako sam umoran da noćima ne mogu da spavam, moje oči se same sklapaju. Jako sam smršao i umoran sam sve vreme. Ja sam se mentalno i fizički uneo u posao, tata, i ne postoji niko ko to bolje zna od mene“, požalio se mladi Hemingvej svom ocu. Zaljubljivanja Tokom 1919. godine, Hemingvej je bio u raznoraznim bolnicama. Baš u to vreme se zaljubio u Agnes fon Kurovski, američku medicinsku sestru u Milanu, koja mu je na kraju slomila srce. Po njoj je zasnovao lik Ketrin Barkli u svom romanu „Zbogom oružje“. Po povratku u SAD vratio se u Mičigen, letnji dom njegove porodice, gde je upoznao svoju prvu suprugu Hedli Ričardson. U godini pre venčanja skoro svakodnevno su razmenjivali pisma, a ovo je jedno od retkih koja su sačuvana jer ih je Hedli većinu spalila posle njihovog razvoda 1927. godine. „Možeš da me načiniš ljubomornim, a možeš i da me povrediš na najgori način, zato što je ljubav koju osećam prema tebi kao pukotina u oklopu kroz koju poručujem svetu da ide dođavola i da možeš da zabiješ mač u mene kad god to poželiš...Naravno da te volim. Volim te sve vreme. Kada se probudim ujutru i kad moram da ustanem iz kreveta da se umijem i obrijem, pogledam tvoju sliku i mislim na tebe“, pisao je Hemingvej svojoj dragoj. Bokser Nedugo posle tih pisama Ernest i Hedli su se venčali, ali ga to nije sprečilo da razmišlja o povratku u Evropu. Hemingvej je pokušao da se vrati u Italiju, ali je na nagovor prijatelja otišao u Pariz. Tamo je upoznao američke pisce u iseljeništvu Silviju Bič, Gertrudu Stajn i Ezru Paunda. U jednom od pisama hvali se majci kako je imao čast da večera sa Gertrudom Stajn koja je bila oduševljena njegovim pisanjem. „Gertruda Stajn, koja je napisala „Tri života” i mnogo drugih dobrih stvari, bila je kod nas na večeri i ostala je sve do ponoći. Ona ima oko 55 godina, ja mislim, (mada je tada imala 48, prim. autora) i veoma je dobra i fina. Veoma joj se sviđa moja poezija.“ Hemingvej je možda najjače prijateljstvo u Parizu ostvario sa Ezrom Paundom. NJih dvojica su napravili dogovor po kojem bi Hemingvej učio Paunda da boksuje, dok je ovaj trebalo da šalje u SAD Hemingvejeve poeme koje bi objavio prestižni književni časopis „Dajl“. Paundovo pokroviteljstvo nije bilo od velike pomoći jer su „Dajl“, ali i brojni drugi književni časopisi iznova i iznova odbijali da objave Hemingvejeve poeme. U to vreme je odlučio da napusti novinarski posao i potpuno se posveti pisanju proze. „Dragi Ezra, bio sam uvučen u veoma smešnu poziciju tako što sam bio prinuđen da branim svoj novinarski stil, koji prepoznajem kao novinarski stil, od napada da previše pišem novinarskim stilom. To je sve bilo tako glupo...Inače, rešio sam da napustim novine („Toronto star” za koji je tada radio). Ovo naravno ostaje među nama. Sada znam šta želim od proze i nadam se da ću ti dati nekoliko primeraka različitih tekstova za šest meseci. Ako ne bude bilo jebeno dobro znaću da pohvale raznih pisaca ne vrede ni pišljivog boba “, napisao je Hemingvej svom mentoru Ezri Paundu, jedinom čoveku koji je podržavao njegovo pisanje čak i kada su ga svi drugi odbijali. Ovo su bili samo neki od delova do sada objavljenih pisama pisca koji je obeležio američku, ali i svetsku modernu književnost. Hemingvej je živeo brzo i punim plućima, a sa ovog sveta je otišao u velikom stilu. Vrednost njegovih pisama ne može se izmeriti, a ona pružaju donekle jasniju sliku o tome šta je Hemingvej bio i kako je to postao. I dok su njegova objavljena dela bila namerno i mukotrpno uokvirena, njegova pisma su bila slobodno napisana, bez ikakvih stega. „Napisao bih jednu pravu rečenicu, a onda bih nastavio dalje“, rekao je jednom Hemingvej o načinu na koji je pisao svoja dela. Kada se na kraju izvede neka dublja analiza, njegova pisma mogu da budu najiskreniji dnevnik njegovog fascinantnog životnog puta i možda najiskrenije rečenice koje je ikada napisao. Ratna sreća Novinarsku karijeru započeo je u vreme Prvog svetskog rata. NJegovo loše levo oko diskvalifikovalo ga je iz vojne službe. I pored toga nije odustao da bude deo vojske. Radeći u „Kanzas siti staru“ saznao je da može volonterski da bude vozač ambulantnih kola u američkom Crvenom krstu, što je i uradio u martu 1918. Na italijanskom frontu je ranjen, kada je od eksplozije austrijskog minobacača 200 šrapnela završilo u njegovim nogama. Sledeće pismo poslao je porodici upravo iz te bolnice. „Šest italijanskih oficira su mi bili telohranitelji na paradi. Masa me je oduševljeno pozdravljala čitavih 10 minuta. Bacali su cveće ka meni i svi su želeli da se rukuju sa mnom, dok su devojke želele da saznaju moje ime kako bi mogle da mi pišu“, hvalio se Hemingvej svojoj porodici na časti koju su mu ukazali.