Sumanuti ritam

Pet godina je bilo potrebno novinaru DŽejmsu Foksu da kroz razgovore sa jednom od najšmekerskijih rok zvezda današnjice, kako bi proizveo knjigu Život, koja, kako joj i naslov sugeriše, priča turbulentnu priču, kakva se samo može zamisliti. Ispričana kroz serijal kratkih priča iz sećanja na dane i uspona i padova tokom karijere duge već niz decenija. Priča se da je prvobitni izdavač platio unapred 7,3 miliona dolara, pošto je video svega desetak stranica, a srpski izdavač, kuća „Laguna“, čini se da je napravila izdavački potez godine objavivši ovu knjigu. Jer bez obzira na to da li ste fan lika i dela gospodina Ričardsa ili ne, teško da bi vam promakla i jedna crtica, pa i ona najsitnija ispričana između redova, koja otkriva serijal toliko inspirativnih i intimnih momenata iz života jedne zvezde tog tipa, da prosto ne prestajete da uživate u njima. Ričards se prošle nedelje upisao na listu dobitnika nagrade koja nosi ime američkog pisca i novinara Normana Majlera, a priznanje mu je uručio bivši američki predsednik Bil Klinton. I u tom svečanom trenutku bio je dosledan – pojavio se u prepoznatljivom stilu. I cerio se. I psovao. I iznova oduševljavao fanove. Život je poput nekog vrtoglavog spomenara, otkačenog i neobično iskrenog, koji počinje naravno sa detinjstvom u Dartfordu ispunjenog kratkim i neobičnim filažima – „Jednoga dana tamo smo našli mrtvog skitnicu, sklupčanog, prekrivenog muvama. Porno časopisi bili su razbacani unaokolo. Upotrebljeni kurtoni. Muve su zujale. A ovaj klošar je odapeo. Ležao je tamo danima, možda nedeljama. Nikada to nismo prijavili. Pobegli smo koliko su nas noge nosile“. I u tom ritmu nas „vozi“ tokom 560 stranica knjige, koja se čita u dahu. Dobar ritam knjige preneo je i kompetentan prevod Dejana Cukića i Gorana Skrobonje. Nakon vrlo poetičnih momenata u opisima majke Doris, i same posvećene muzici i dede Augusta Teodora Duprea, nekadašnjeg svirača, koji su ga podstakli da uči gitaru, naravno da najveći i najintrigantniji deo knjige čini njegov odnos kako prema muzici tako i prema položaju koji decenijama zauzima u bendu Rolingstouns. Što se prvog tiče, tu je u detaljima neobično otvoren za jednog svirača - „Postoji jedna gitarska fraza Skotija Mura koju još uvek nisam uspeo da savladam, a on odbija da mi je pokaže. Ta fraza mi izmiče već četrdeset devet godina“. Što se drugog tiče tu je na momente suviše direktan prema članovima benda sa kojima tako dugo tvori jedinstvenu muziku – „Nimalo ne sumnjam da je Mik bio ljubomoran što imam druge prijatelje. I ne sumnjam da je to bila veća poteškoća od žena ili bilo čega drugog. Dugo mi je trebalo da shvatim kako se Mik hladno, ili makar sumnjičavo, ponaša prema svakom mom prijatelju. Svaki lik s kojim sam se zbližio rekao mi je, pre ili kasnije: „Mislim da se ne dopadam Miku“. Mik i ja smo bili veoma bliski prijatelji i mnogo toga smo zajedno preturili preko glave. Ali on je nekako čudno posesivan“... Uopšte, njegov odnos sa Mikom DŽegerom čini se kao da zaslužuje posebnu analizu. Prema tim opisima, njegovi odnosi sa ženama uključujući čak i suprugu Peti Hensen, čini se kao da su tek ovlaš dotaknuti. A delovi knjige fokusirani na hapšenja zbog droge, te na brojne sukobe sa establišmentom, neslaganja sa onima koji su ga, uprkos tome, konstantno okruživali i odricanje svih dogmi življenja, deluju kao da su ispunjavali svaki tren u tako žestokoj svakodnevici. Kakav život! Ritmičan i nepredvidiv, baš kako ga i predstavlja Kit Ričards.