Vreme

Sanjala sam noćas Sonju Savić kako meri vreme kašičicom. /Sms za M /9:30 č/ Terasa, pogled na more/ Lijanderi i bugenvile sada se već lagano suše. Smokve su na sve strane. Pojavio se prvi nar. Našla sam njeguški pršut na 150 g, vakumiran, ali njeguški sir nisam. Herceg Novi, napokon je odzvonio 1. septembar. Predivno, čovek i pas... Čak i slično hodaju. Da, zaista. Čuli ste za Đakometija, skulptora? Da, bio je zgodan. Jednom prilikom je rekao: „Da se nađem u položaju da moram da biram između Rembranta i mačke, odabrao bih mačku.“ I zatim bi pustio mačku da ode. I to je rekao? Da, to je zapravo najlepše? Da, jeste... Rekao je - između umetnosti i života, odabrao bi život. Predivno. Da. Zašto ste me to pitali? /Odlomak iz filma* /22:00 č/Apartman fino rashlađen. Oko mog laptopa mrkli mrak. Slušalice na ušima da ne probudim Pasuljka koji spava pored mene/ JA: Ej, vidi - znaš onaj spomenik pored koga prolazimo svakog jutra kad idemo u obdanište? PASULJKO: Onaj što su mu jednom neki bili okitili cvet na uvo pa si ti rekla da je bio nadrndan ko čovek, a sad je tako veseo ko spomenik. JA: Jeste. On se zvao Ivo Andrić. Evo i ovde ima njegov spomenik. Vidi. Tu mu je bila kuća i to je sada klub književnika jer je on bio književnik. On je inače bio mnogo veliki. Dobio je Nobelovu nagradu. A to je mnogo velika nagrada, najveća od svih. PASULJKO: Mora da je srećan što ima toliko spomenika... Mama, možda on nas prati! JA: Tako ti deluje, ali zapravo to nije tako.. Jer, istina je da je on meni malo važan a ono što je čoveku važno on na to uvek obraća pažnju. Neko, na primer, sto puta prođe našim putem do obdaništa ali nikad ne primeti taj spomenik. A mi ga uvek pozdravimo. Tako i ovde. PASULJKO: Pa, dobar dan gospodine Paviću! Mi sad idemo na plažu! JA: Andrić, Ivo Andrić. Čovek nobelovac. To treba da zapamtiš. PASULJKO: Je l` ću moći sad da lovim rakove čim stignemo? /Pasuljko i ja na putu do plaže/ 10:00 č /Stepenice, stepenice, sunce, more svetluca iza betonskih molova, pa još jedna tura stepenica./ U CG su se dosta izmešali sa svetom zadnjih godina. To vidim po deci na plaži. Razni uspešni brakovi sklopljeni sa Engleskom, Nemačkom... Proćaskala sam i sa jednom Ruskinjom iz Nikšića. I ona je sama sa detetom na moru. Hvali nikšićku klimu, govori ijekavski i tvrdi da u Rusiji meso miriše na antibiotike. Jede njeguški stek. Kako god je uplivao spoljni svet, i dalje sve je apsolutistički ostalo NJegoševo. I ulica u kojoj smo smešteni je NJegoševa. Još uvek nemam int. u apartmanu. Nastavljam noćas sa filmovima na kotrrrljajuće R. /Sms za M/13:00 č/ Kafić „Nautika“ sa pogledom na jedrilice i poneku jahtu. / JA: Dobar dan, ja sam došla da se raspitam za školu jedrenja. ČOVEK KOJI VIRI IZA JEDRA: To vam je gospođo završeno. Tek slijedeće godine. PASULJKO: Zašto hoćeš da me upišeš u školu jedrenja? JA: Zato što je važno da naučiš da uhvatiš vetar. PASULJKO: Vetar?! JA: I onda kad naučiš veštinu hvatanja vetra, onda možeš da se voziš na vetru. PASULJKO: Uuu! JA: A to je jedna veština koju ne zna svako. Vrlo posebna. Predivna. Videćeš. Sledeće godine lovimo vetar. PASULJKO: Je l` ću tako jednom moći i da poletim? JA: O, da. /Pasuljko i ja među jedrilicama. /14:00 č/ Zajednički pogled u daljinu, kao slika za kraj./ Iza nas je u tom trenutku prošla jedna mlada mačka. Trobojna, obazriva. Mogli smo da je ne primetimo.