Dranje naroda

Možda i zbog toga što nam se bliže novi izbori. Elem, privukao mi je pažnju jedan detalj. U tom filmu svi govornici – viču. Zašto, uopšte, političari viču?! Postoje mikrofoni, razglasi, sve se lepo čuje. No, oni, ipak, viču. Da li ih na to gone reči (sloboda, pravda, istina) koje izgovaraju, a koje pokazuju više od hiljadu slika, ili nešto drugo? Reč reklama potiče od latinskog pojma reclamare, što izvorno znači vikati. I reč slogan ima slično značenje. Na primer, na jeziku starih Gala znači poklič. I naš jezik čuva ovo osnovno značenje: oglas je imenica od izraza oglasiti se, pustiti glas od sebe. Ove činjenice imaju jednostavno objašnjenje. Prve reklame se nisu pisale, još manje snimale, već jednostavno – izvikivale. Vikanjem se privlači pažnja. Dokazuje se važnost i kvalitet prodavane stvari. Opominje se na veliku opasnost i nudi veliko rešenje. Pokazuju se snaga i odlučnost. Grebu se grla, napinju žile, znoje vratovi, sve sa jednim ciljem. Kad general u pomenutom filmu, pred firerom i bataljonima na stadionu, posle vatrenog govora podigne ruku u znak poznatog pozdrava, uniforma ispod pazuha mu je potpuno mokra! Pazite, i majica, i košulja, i debela vojna bluza?! (Verovatno niste znali da je električna gitara izmišljena na pijaci, kako bi tezga - o, da, pored su imali i muzičare! - glasnijom muzikom privukla veću pažnju.) No, da li se svaka vrsta robe prodaje na isti način? Postoji velika predrasuda da je reklama izum novijih vremena. Reklama je, zapravo, drugi najstariji zanat na svetu. Trebalo je i onomad privući mušterije. Tu, recimo, vikanje ne pomaže. Tako bi, eto, nešto mislim, trebalo i sa politikom. Strast treba pokazati tek posle izbora. To je pravi trijumf, i na obostrano zadovoljstvo. U politici je dranje opasna stvar. Posle dranja za govornicom obično sleduje dranje naroda.