Kriza u Skupštini

Srećom kriza je apstinencijalna, ne parlamentarna. Kada je po čaršiji prostrujala vest da je skupštinski Gensek zabranio unošenje i konzumaciju alkoholnih pića, a sve zbog učestalih pojava teškog opijanja za koje se čulo i na „visokom mestu“, pomislio sam da je našoj, ionako krhkoj demokratiji došao kraj. Prohibicija je, dame i gospodo, veoma opasna stvar. Evo, recimo, ona američka, iz tridesetih godina prošlog veka, dovela je do stravičnog porasta stope kriminala, a šljemalo se isto kao i pre, istina mnogo lošije. U skorija vremena, jedan drugi Gensek, neuporedivo moćniji od Odalovića, pokušao je da zabrani (ili bar ograniči) upotrebu alkohola u SSSR-u. I – šta? I tamo se nastavilo sa pićem, ništa manje nego pre zabrane, a SSSR se raspao. Onda je usledio amandman na vest. Zabrana se, pojašnjeno je, odnosi isključivo na zaposlene, a ne i na poslanike. Momentalno mi je pao kamen sa srca. Ko zna, računao sam, možda se i meni jednoga dana posreći pa postanem narodni deputat; ne bi mi bilo pravo da budem uskraćen za pravo da sperem grlo posle sudbonosnih maratonskih sednica. Ali onda je u meni progovorio glas razuma. Pomislio sam: možda Skupština ipak nije pravo mesto za pijančenje. Iako, da se razumemo, uopšte nije loše. Evo, jedne večeri sam i ja konzumirao nekoliko pića u Visokom domu. Bilo je to na proslavi izdavačke kuće „Geopoetika“, svojevremeno održanoj u skupštinskom holu. Piće se, dakle, tom zgodom točilo, ali je pušenje još u ono vreme bilo zabranjeno, zbog čega sam uložio oštar protest mom drugu Vladi Bajcu, vlasniku „Geopoetike“ na koji se protest Vlada, kao zakleti nepušač, nije ni osvrnuo. Ali eto, vremena se menjaju. Alkohol je (delimično) zabranjen. Ne mogu a da to ne pozdravim kao još jednu veliku pobedu demokratije, mada, iskren da budem, imam neke zamerke. Pre svega, ako je alkohol onomad strogo zabranjen, to znači da je pre toga bio dozvoljen (ili bar tolerisan) što je deprimirajuće jer se, recimo, u redakcijama novina već godinama ne može popiti ni kap. O izdavačkim kućama da i ne govorim. U tom pogledu odavno smo postigli evropske standarde. Sada je na red došlo i skupštinsko činovništvo, što je u redu, ali – ovo je druga zamerka – zašto konzumiranje alkohola nije uskraćeno gospodi poslanicima? Može biti zbog poslaničkog imuniteta! Ej, more, ne smeju da te uhapse kad napraviš neki žestok belaj, s kojim onda pravom da ti zabrane da u toplini svog poslaničkog kluba popiješ flašu rakije. S druge strane, dozvoljenost konzumiranja objašnjava mnoge skupštinske misterije. Sada je nešto jasnije zbog čega su skupštinske sednice onakve kakve jesu, to jest kao da se održavaju u nekoj mehani na Ibarskoj magistrali. Kad je već tako, nije ni osoblju trebalo ukidati pravo na piće. To će samo povećati ionako velike socijalne razlike. Opet se stvara „nova klasa“. Ali na sreću, ponovo imamo Đilasa. Đilas našeg doba, dakle Dragan, ne Milovan, prvoborac je borbe protiv narodnog alkoholizma, kao da mu je, bože me prosti, ideolog Vasa Pelagić, a ne LJuba Davidović. Svojevremeno je zaveo restrikciju prodaje alkoholnih napitaka posle deset uveče, a sada odlazi korak dalje. Čitam danas u kolumni mog dragog druga Miše Vasića da će uskoro osim vožnje biti zabranjeno i hodanje u pripitom stanju. Ponovo pročitam Vasićev teskt – možda mi se nešto pričinilo – ali nije. Od neizvesnog datuma u budućnosti, ako te uhvate na ulici u pripitom stanju, nezavisno od toga da li si pristojan ili praviš gluposti, sledi prekršajna prijava. Moramo mi da budemo avangarda, pa to ti je. Toga, dame i gospodo, osim u islamskim zemljama, nema nigde na kugli zemaljskoj. Znamo da je pravda slepa, ne gleda ko je pijan, ko trezan, propisana kazna za eventualno nepočinstvo sleduje u oba slučaja. A da li ćeš prilikom vršenja krivičnog dela piti ili ne piti, to je ostavljeno slobodnom izboru. Čekaju nas teška, orvelovska vremena, dame i gospodo. Uskoro će čovek da bi popio neku morati da postane narodni poslanik.