Isplati se biti mafijaš

Evropska unija na dugi rok ima većih problema od trenutne dužničke krize Grčke, Italije i Portugala, tvrdi za NIN Branko Milanović, profesor Univerziteta u Merilendu, trenutno gostujući profesor Univerziteta Karlos III u Madridu, i autor nove knjige “Bogati i siromašni“ koja će se u srpskom prevodu pojaviti sledeće godine. On smatra da će dugoročno mnogo veći problem EU biti kriza konkurentnosti, preglomazne države blagostanja, loša demografska struktura i nesposobnost asimilacije novih migranata koji su neophodni ako hoće da se takmiči sa Kinom, Indijom, Brazilom i Amerikom. „EU je, možda, trenutno najbolje mesto u svetu za život, ali je pitanje da li će to biti i za 20, 30 godina“, ističe Milanović. Mogu li nove vlade Grčke i Italije doprineti rešenju krize? Finansijsko tržište je pozitivno reagovalo, što je dobar znak. Ali ovakve tehnokratske vlade su mač sa dve oštrice. U prvi mah se čine privlačnim načinom da se izađe iz krize, ali nedostatak jasne političke podrške, jer one nisu rezultat izbora, već prekomponovanja parlamentarne većine mimo biračke volje, može brzo da se pokaže kao problem. Veliki ekonomski „rezovi”, kakvi se zahtevaju od Grčke i Italije, moraju da imaju političku podršku. Inače ih je, u demokratskim uslovima, nemoguće sprovesti. Može li zbog svega toga doći do kraha kapitalizma? Ne. Dva su razloga za to. Prvo, trenutno ne postoji ozbiljna ideološka alternativa kapitalizmu. Islam je alternativa zapadnoj demokratiji, ali ne i ekonomskom poretku. Drugo, kapitalizam je svetski poredak koji ne postoji samo u Evropi i SAD, već i u Latinskoj Americi, Africi, Rusiji, Kini i Indiji. Otuda, problemi evrozone, pa čak i njen raspad, ne bi uticali na kapitalizam kao dominantan način organizovanja privredne aktivnosti. Ali, finansijska kriza i problemi evra mogu da imaju značajnih posledica na vrstu kapitalizma koja prevladava. Globalizacija koju je predvodio finansijski kapital i koja je uzrok svih ovih problema, biće „ukroćena“ boljom državnom regulativom i, verovatno, uvođenjem poreza na finansijske transakcije. S druge strane, budžetska kriza u evrozoni može dovesti do znatnih modifikacija države blagostanja. Tako konačni efekat može biti dvosmislen; s jedne strane, „bolji“ kapitalizam sa manje elemenata ekonomije kazina, a više preduzetništva, a s druge strane, gubitak stečenih ekonomskih prava radnika i građana. Ima li leka za evrozonu? Mislilo se da će, ako već postoji zajednička valuta, sve države evrozone solidarno plaćati dugove onih koji to nisu u stanju, ili da finansijsko tržište neće razlikovati grčke obveznice od nemačkih, te će obe zemlje plaćati istu kamatu. I jedno i drugo se pokazalo kao pogrešno. Možda evrozona sa 17 članica i nije optimalna valutna zona, jer ona podrazumeva slične nivoe razvoja zemalja-članica i punu mobilnost radne snage. Ako bi evro bio valuta samo desetak zemalja evropskog “jezgra“ sigurno bi bio stabilnija valuta nego što je sada. Zbog čega su ovako mršavi rezultati zakasnele srpske tranzicije? Razumem ljude koji su besni zato što su im očekivanja bila mnogo veća i zato što je vlast, naročito aktuelna vlada, gotovo neprimetna, kao da ne postoji. U nekim oblastima je nekompetentna, a u nekim i korumpirana. I jasno mi je da je teško ljudima reći da je situacija takva uglavnom zbog istorijske dimenzije, a ne zbog nesposobnosti političara. Ali, ono što proživljavamo danas rezultat je procesa koji traju decenijama, a objektivne okolnosti u kojima je došlo do demokratskih promena 2000. godine nisu ni davale mogućnost za velike pomake nabolje. Znači, sve vreme smo gajili nerealne nade? Da, to je tačno. Srbija je postala veoma zaostala zemlja u svim ključnim oblastima. Glavni razlog za to je period Miloševićeve vladavine, jer su te godine obeležene brzim tehnološkim progresom u svetu i globalizacijom. Da je Milošević vladao pre 300 godina šteta ne bi bila toliko velika. Jer kad izgubite korak dok svi idu polako, to nije strašno. Ali, kad izgubite korak dok svi jure napred, onda mnogo zaostanete. U tim ključnim godinama Milošević je zemlju odveo u pogrešnom smeru. Zato su danas ograničenja za svaku srpsku vladu mnogo veća nego što se čini na prvi pogled. Jednostavno, Srbija je zemlja koja skoro više ništa ne proizvodi od industrijske razmenljive robe, a nije ni naročito konkurentna u oblasti usluga. Način na koji je veliki broj privatizacija posle 2000. godine obavljen takvu je situaciju samo potvrdio - “dotučeno” je ono što je preostalo. To ne može biti opravdanje i za slabe rezultate borbe protiv korupcije? To je apsolutno tačno. Visoka nezaposlenost i korupcija su najveći promašaji poslednjih nekoliko vlada. Ali dok za nezaposlenost ima i opravdanja u „stečenom“ stanju ili u krizi koja je globalnog karaktera, za korupciju je prvenstveno odgovorna vlast. Ona od nje i najviše profitira. Ako već postoje razne mafije - putarska, naftna, stečajna, farmaceutska... - pozitivno je to što su njihovi članovi hapšeni. Problem je pravosudni sistem, jer ljudi žele da uhapšeni mafijaši u razumnom roku budu i osuđeni. Da ih vide u zatvoru! To se ne događa. Eto, još uvek se razvlači priča o VIP salonu na beogradskom aerodromu. Kada će se proces završiti? Kroz 20-30 godina!? To je potpuno obeshrabrujuće i pokazuje da se isplati biti član neke mafije jer, i ako vas uhvate, ništa se neće desiti. Sudiće vam se beskonačno, a u međuvremenu možete i dalje da se bavite aktivnošću zbog koje ste dospeli u zatvor. Prosto je neverovatno da Vlada i parlament ne vide da efikasnost sudstva mora da se unapredi, da je to jedini način da se pošalje jasna poruka da se korupcija ne isplati. To je, takođe, i dokaz da je kod nas ključni problem „visoka“ korupcija, u koju su uključeni moćni pojedinci iz politike i biznisa. Nije problem sitna korupcija činovnika koji izdaju dozvole. Naravno, i protiv nje se treba boriti, ali ona nije ni približno toliko demorališuća za svaki pošteni rad i štetna za društvo kao korupcija koja dolazi sa vrha. Očito se država ponaša u duhu arapske poslovice: „Ako ukradeš kamilu bićeš obešen, ako ukradeš krdo kamila, onda ćemo trgovati sa tobom”. I EU i Rusija Da li je članstvo u EU za Srbiju i dalje najbolje rešenje? Da nema ograničenja kao što su Kosovo i zamor od proširenja među Evropljanima, za Srbiju bi bilo najbolje da što pre postane deo EU. Ali, uz ova dva realna ograničenja, veoma su male šanse Srbije da u dogledno vreme postane član EU. Zato treba tražiti optimum u okviru postojeće pozicije, izbeći lošije strane EU, poput birokratizacije i preterane regulacije, a iskoristiti pristup fondovima i različitim programima podrške koje bi Srbija kao kandidat dobila. Takva pozicija daje i mogućnost da se unapredi saradnja i sa drugim zemljama. Pametnom politikom moguće je kombinovati prednosti i EU i slobodne trgovinske zone sa Rusijom. Sponzori korupcije Na čemu bazirate uverenje da je promena vlasti dobra za borbu protiv korupcije? Empirijski nalazi na uzorku 26 zemalja Istočne Evrope od 1990. do 2005. pokazali su da je promena vlasti imala pozitivan efekat na kontrolu korupcije. Ne zato što su oni koju dođu neophodno bolji od prethodnih, već zato što, najčešće, imaju druge „sponzore”. Nova vlast malo provetri uhodane korupcione kanale, a takvo provetravanje pozitivno utiče na borbu protiv korupcije. Sponzori partija koje izgube vlast uviđaju da se njihove „investicije” nisu isplatile. Isto se dešava sa novim „sponzorima” pobednika kada, u sledećem krugu, njihove partije izgube vlast. I onda se među poslovnim krugovima, koji tako gube novac, pojavljuje uverenje da je bolje da se zalažu za pravnu državu koja će obezbediti manje-više regularno funkcionisanje, nego da rasipaju pare na političare koji, ako izgube izbore, nisu u stanju da im te „investicije” uzvrate dajući im razne privilegije. Zato bi, dugoročno posmatrano, bilo veoma dobro za Srbiju ako bi se u sledećih desetak godina na vlasti smenjivale dve velike partije - demokrate i naprednjaci. Kao u Španiji ili Nemačkoj.