LJubljenje lidera na reklami Benetona

Sa vođama nema šale Provokacija i šokiranje su čest način na koji se želi skrenuti pažnja. Ali šta danas modernog čoveka može da šokira i isprovocira? Beneton je pokazao da to može da učini (gej) poljupcima religijskih vođa i političkih figura, za koje mnogi ljudi gaje neku vrstu poštovanja i smatraju ih simbolom vere, odnosno države. Mene muče tri pitanja: zašto su gej poljupci šokantniji, zašto postoje ljudi koje ne smemo da diramo i zašto ljudi ne primećuju licemerje u korporativnoj filantropiji. Poljubac Angele Merkel i Nikolasa Sarkozija skoro da nije privukao pažnju, jer su medijima mnogo interesantnije bile fotomontaže sa gej poljupcima. Zašto? Fotomontaža poljupca državnika ili verskih vođa se od homofobične većine percipira kao ponižavajuća, jer se gej odnos smatra manje vrednim, ponižavajućim za muškarce, ogavnim i samim tim šokantnim. Zato su se mnogi fokusirali na „ponižavajući tretman“ i pozvali na bojkot kompanije, dok su na poruku kampanje o smanjenju mržnje i čitav problem sukoba u svetu skroz zaboravili. Tog fokusa nema kad je u pitanju poljubac Merkel-Sarkozi. U priču treba uvesti i momenat da su u pitanju, jel`, važne ličnosti, sa kojim nema šale, već treba da ih bespogovorno poštujemo. Čitav taj koncept nedodirljivih je apsolutno neprihvatljiv, ali postoji jako veliki broj ljudi koji će vas na isti podsetiti. Kritikovanje religijskih praksi, ismejavanje verskih vođa ili igrarija sa simbolima vere, obavezno dobiju odgovor u vidu masovnih protesta, poziva na bojkot, pretnji smrću, bombama, paklom… E, zato ne smemo ni da pomislimo da taknemo u Muhameda, papu ili patrijarha… Tu postoji i veliko licemerje jer će se mnogi slatko nasmejati šalama na tuđ račun, dok im šale na svoj neće nimalo prijati. Kad smo već kod licemerja, Beneton, kao i mnoge kompanije koriste humanitarne akcije, borbu za ljudska prava, mir u svetu, u marketinške svrhe. Ovom kampanjom oni su dobili ogroman (besplatni) medijski prostor i odličnu reklamu. To je legitimno, ali ljude treba često podsećati da je osnovna svrha svih kompanija profit i da od kompanije ne treba praviti božanstva koliko god da misle drugačije ili ujedinjuju boje, jer se u najvećem broju slučajeva ispostavi da tamo neka devojčica u kineskom polumraku šije njihove proizvode. Autor je glavi urednik gej magazina Optimist Hrana miliona muva Ko god je čitao „Ne logo“ Naomi Klajn (a o „Doktrini šoka“ da i ne govorimo), ne može bez izvesne doze cinizma da gleda na kampanju „poljubaca pomirenja“ (uglavnom montiranih muških poljubaca u “bojama duge“, da se zna ko diktira modu) koju ovih dana vodi „Beneton“, uključujući u nju kako političare s raznih strana barikada, tako i religiozne vođe (zbog čega su već i tužbe najavljene). Pošto, naravno, živimo u svetu krize liberalnog kapitalizma, u kome su multinacionalne kompanije (pa i „Beneton“, sav uložen u novu reklamnu kampanju) deo problema, a ne rešenja, jasno je da jeftina priča „Volite se, ljudi“ treba da zamagli stvarnost, i da krizu predstavi kao nešto iz čega ćemo ponovo izaći samo na osnovu naše Dobre Volje („Dobra Volja je najbolja“, pevao je Kekec u filmu našeg SFRJ detinjstva - a onda je došla 1991. godina). To jest, umesto da se razmišlja o alternativi, opet se grade medijska Potemkinova sela, s ciljem da se našoj uznemirenoj planeti pošalje poruka: “Sve je u redu! Predstava se nastavlja“. Meni samo nije jasno zašto se likovi onih koji se nalaze na čelu verskih zajednica i država koriste u ovoj kampanji, osim ako se ne šalje poruka: I ONI SU DEO SISTEMA, to jest glumci u pozorištu senki liberalnog kapitalizma koji, ulazeći u svoju terminalnu fazu, a odbijajući da se suoči sa smrtnim ishodom, možda priprema čovečanstvu užase Trećeg svetskog rata (u skladu s onim što je nedavno rekao jedan od ideologa globalizma – da je danas lakše pobiti milion ljudi nego ih kontrolisati). Više niko ozbiljan ne veruje u poljupce globalističkog „bratstva i jedinstva“ (od raskomadavanja Gadafija pogotovu), ni u idolatriju „slobodnog tržišta“ (kriza evrozone je samo jedan od razloga za trezvenu nevericu), pa je očito da je ova reklamna kampanja promašaj, bar kad su u pitanju ljudi koji misle svojom glavom. Tako je to s reklamnim kampanjama: uvek ima onih koji ne smatraju da treba jesti ono čime se hrane milioni muva, bez obzira na to što su u pitanju milioni. Autor je književnik i pravoslavni publicista