Istina je da smo na dnu

Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u SAD, član Političkog saveta i Glavnog odbora Demokratske stranke, očekuje da će Srbija 9. decembra dobiti status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. On, ipak, do kraja ne isključuje ni negativan odgovor iz Brisela i naglašava da bi to pojačalo evropesimizam, koji u Srbiji nikada nije bio veći. „To bi bio užasno loš signal za sve koji podržavaju evropske integracije i bio bih razočaran da ne dobijemo status kandidata“, iskreno priznaje Vujačić u razgovoru za NIN. Istovremeno, on i ne razmišlja o datumu za početak pregovora, uz objašnjenje da EU ima druge prioritete. „Pre nego što dobije datum, Srbija će morati da reši dve velike teme, Kosovo i borbu protiv korupcije. Ozbiljniju priču o tome EU će ostaviti za period posle izbora, jer znaju da vlada u poslednjih šest meseci svog mandata i nema kapacitet da uradi neke velike i krupne poteze“, ističe Vujačić. Šta znači kandidatura bez datuma? To može različito da se tumači. Turska je odavno kandidat, a verovatno nikada neće ući u EU iz sasvim drugih razloga. Status kandidata, ipak, znači nešto jaču poziciju, uz očekivanje da se nastave reforme i da jednoga dana uđemo u EU, makar ona bila u međuvremenu transformisana. Da li je došlo vreme da se definitivno napusti „i Kosovo i EU“, da ne bi bilo „ni Kosovo ni EU“? Mi smo sve vreme pokušavali da odigramo poslednjih 10 minuta prethodne utakmice, da tehničke pretvorimo u pregovore o statusu, iako je ideja o podeli zakasnela priča. I poruka Angele Merkel bila je da nema podele. To je bio jasan odgovor na sve probne balone, koji se puštaju u poslednje vreme. To više nije tema i vlast bi trebalo da se koncentriše na ono što može realno da dobije bez priznavanja Kosova, neki tip autonomije za Srbe sa severa i garancije za one južno od Ibra, modifikovani Ahtisarijev plan, koji podrazumeva podeljeni suverenitet na granicama, zaštitu manastira i čvršće veze Srba koji žive u enklavama sa Srbijom i sa severom Kosova. To je realističan cilj, a ne podela. Kako vam kao bivšem diplomati deluju odnosi između Vuka Jeremića i Borka Stefanovića, dva ključna igrača u pregovorima o Kosovu? Ne bih da komentarišem lične odnose pojedinaca u Ministarstvu spoljnih poslova. Pri tome je za pregovarača trebalo odrediti nekog van tog Ministarstva, zato što se i time šalje poruka suprotna od one koju bi vlast možda želela. Je li to potvrda da ne postoji državna politika prema Kosovu? Ta politika se najvećim delom utvrđuje u kabinetu predsednika Borisa Tadića. Svakome ko se malo udubi prilično je jasno ko vodi tu priču. Kolika je šteta što naši zvaničnici neće da učestvuju ni na jednoj regionalnoj konferenciji, ako su pozvani i predstavnici Prištine? Taj model smo verovatno prekopirali od neke zemlje, poput Kipra, ali s obzirom na to da hoćemo u EU, a uslov za to je regionalna i dobrosusedska saradnja, normalizacija ekonomskih odnosa, taj pristup mora da bude modifikovan. Na kraju krajeva mi smo već u kontradiktornoj poziciji, jer sa njima pregovaramo svaki drugi dan o mnogim pitanjima, a nećemo da ih pustimo za sto gde se priča o istim pitanjima samo na regionalnom nivou. Imate li utisak da pojedini ministri kao da „nisu odavde“ i hoće li se to na izborima obiti o glavu DS-u? Brine me neopravdano zadovoljstvo nekim rezultatima Vlade, a objektivno bi bilo bolje da se narodu predoči istina da smo po mnogim ekonomskim parametrima na dnu u regionu i da se otvoreno kaže šta bi sve moralo da bude urađeno. Nije ozbiljno pričati da smo lideri kada smo pri dnu lestvice, a do izbora bi moglo doći i do dodatnog ekonomskog pogoršanja, jer se ljulja i EU, a Srbija je veoma zavisna od tog tržišta. Vi ste član i Upravnog odbora Eurobanke. Postoji li opasnost da bi banke, čije su matice u Grčkoj i Italiji, mogle početi da povlače novac iz Srbije? Ne, jer sve ovdašnje banke posluju kao domaće i kontroliše ih NBS. Uz to, u Srbiji nema toliko novca koji bi mogao da pomogne nekoj banci u krizi zahvaćenim zemljama ukoliko se ozbiljno „zaljuljaju“. Takvi potezi bi bili kontraproduktivni po krhko poverenje koje postoji u bankarski sektor u Srbiji, a ne bi pomogli maticama. One će svoje probleme sistemski rešavati na nivou EU, uz pomoć specijalnih fondova i dokapitalizacijom, a ne povlačenjem novca iz Srbije. Eurobanka je jedan od vodećih investitora u Srbiji, poseduje poslovnu zgradu u srcu Beograda i do sada je sav profit uvek reinvestirala. Može li finansijska kriza dovesti do tektonskih promena? Neki ekonomisti veruju da je liberalni kapitalizam definitivno prošlost i da nastupa neka nova era? Još od Velike depresije i „NJu dila“ nigde nije ni bilo liberalnog kapitalizma. U svim državama se preraspodeljuje između 30 i 50 odsto BDP-a i to govori o tome koliki je stepen državne intervencije u privredi. Za razliku od onih koji tvrde da bi u kriznim vremenima država trebalo više da interveniše, vi smatrate da to može biti jako opasno. Zašto? Država bi trebalo da interveniše samo tamo gde je to neophodno, kada je tržište plitko ili defektno. Kod nas je ta intervencija obično linearna, pa se najavljuje ukidanje upravnih odbora ne samo u javnim, već i privatnim preduzećima. Zašto se to nameće i privatnim firmama? Pa, bolje je zadržati upravne odbore u javnim preduzećima nego ostaviti partijske direktore bez ikakvog nadzora. To se predstavlja kao jačanje odgovornosti, a uveren sam da će se postići suprotan efekat. Kao jedan od uslova za početak pregovora sa EU naveli ste borbu protiv korupcije, a vlast u Srbiji je uverena da postiže dobre rezultate na tom polju? Aferu u „Kolubari“ otkrili su mediji, a ne vlast, a to govori da postoje ozbiljni problemi sa korupcijom. Isto važi za Nibens grupu. Kako u firmi, koja je bila angažovana kao partner države, može da nastane „rupa“ od 130 miliona evra? To govori da neki organi ne rade svoj posao, da ne postoji preventiva i da se nešto rešava tek kada sve pukne. Uz to, sudski procesi traju 10 ili 12 godina, a pravda ima smisla samo ako je dostižna u nekom razumnom roku. U suprotnom je to dokaz da sistem ne funkcioniše, a građani to vide. Zato su neophodne mnogo konkretnije stvari da bi građani poverovali u to da je država rešena da se obračuna sa korupcijom. Da li iko u DS-u ozbiljno shvata vaša upozorenja da je u Srbiji stvorena „antireformska“ klima ili to možda nekima čak i odgovara? Kriza je pogodovala da se još više u pitanje dovedu reforme i tržišna privreda, da svi traže pomoć od države, a političari su toliko zaokupljeni operativnim poslovima da to i ne vide kao problem. Sada smo došli u apsurdnu situaciju. U Srbiji se vodila ideološka borba kada nije bilo stranaka, a sada imamo višestranački sistem u kojem je ukinuta ideologija. Izgleda kontradiktorno, ali je tako. Šta bi za Srbiju bilo najbolje? Da dobije vladu koja bi bila jasno reformski orijentisana, kojoj bi Brisel bio najvažnija adresa. Kakve su šanse za to? Mislim da su šanse 50:50. Nisu baš velike? Pa dobro, nekad nismo imali ni toliko šanse da dobijemo takvu vladu. Kada bude reda, biće i para Tranziciji se kraj ni ne nazire? Tranzicija se nigde nije završila za 10 godina, ali je naše prolazno vreme lošije nego kod drugih zemalja. Sa nekim stvarima se apsolutno zakasnilo, ali je najvažnije da smo prešli liniju posle koje nema povratka na staro. Sada samo treba videti kako uspešnije da tranziciju privedemo kraju, jer je sada situacija čistija. Sve prethodne vlade, naime, bile su opterećene rešavanjem državnih problema, sa Crnom Gorom, Kosovom, tako da im tranzicija nije bila isključivi zadatak. U narednom periodu moći će tome više da se posvete. Sećam se da me je neko 5. oktobra 2000. pitao šta će da bude, hoće li biti više para? Rekao sam biće nešto više para, ali će biti mnogo više reda. I pogrešio sam. Još nema tog reda, ali ima mnogo čudnih kadrovskih rešenja zato što se vlast shvata kao deoba plena. Tek kada bude reda, biće i para. Ako sudstvo počne normalno da funkcioniše, ako svako radi za platu, kada niko ne bude zaštićen pred zakonom, stvoriće se drugačiji ambijent, u kome neće moći da se manipuliše ljudima.