Otadžbina do Haga

Možda je, s obzirom na šanse da Srbija u skorije vreme uđe u Evropsku uniju, aktuelna kampanja Srpske radikalne stranke „Nećemo u EU“ donekle besmislena, ali da je njena iskrenost uverljiva – jeste. Šef te stranke, Vojislav Šešelj, za razliku od većine evroentuzijasta, ali i evroskeptika drugačijeg opredeljenja, zna na šta misli kad negativno govori o EU. Jer, on ima respektabilno, devetogodišnje iskustvo života u zajednici evropskih naroda i uopšte mu se ne sviđa to što je video i doživeo. Ni uslovi stanovanja, ni okruženje, ni hrana. Baš ništa. NJegov primer, s radikalske tačke gledišta, jasno ukazuje na zabrinjavajući aspekt bilo kakvog „sađenja tikve“ s Evropom: sloboda odlučivanja o sopstvenom životu i kretanju u toj Uniji ume da, u određenim okolnostima, bude vrlo ograničena. Krajem februara 2003, bilo je dovoljno da protiv Šešelja postoji optužnica Tribunala, pa da čovek može lepo, kad mu odgovara, da zapuca put Haga. I da mu tamo širom otvore vrata. Devet godina kasnije, posle rekordno dugog boravka u pritvoru, sve tone dokaznog materijala koje je isporučio da dokaže svoju nevinost, Šešelju nisu dovoljne da sudije ubedi da ga puste da se vrati u Srbiju. I da, kao što je planirao uoči odlaska, obznani svoju pobedu nad „antisrpskim sudom“. KORENI Zato su se radikali, posle privremenog pokušaja izgradnje imidža pristojne stranke desnog centra, iz čistog principa vratili korenima i upustili u novo etiketiranje „izdajnika“ i odgovarajuće izazivanje incidenata (ometanje boravka američke ambasadorke u Skupštini Srbije, oblepljivanje Skupštine Beograda stranačkim plakatima). A iskustvo im je nudilo razloge za procenu da bi drugačije ponašanje moglo biti isplativije. Brojke kažu da su, nakon odlaska prvog i jedinog predsednika 20 godina stare stranke, radikali uspeli da poprave rejting među biračima. Tako je na predsedničkim izborima juna 2004. Tomislav Nikolić, tada zamenik predsednika SRS, osvojio 400.000 glasova više od sopstvenog šefa godinu i po dana ranije. Iako je dobio 1.431.833 glasa Nikolić je izgubio od Borisa Tadića. RASKOL Procenu analitičara da je za bolji Nikolićev rezultat bila zaslužna njegova umivena retorika, potvrdio je i ishod stranačkog raskola iz jeseni 2008. Nakon što su dvojica Šešeljevih dugogodišnjih najbližih saradnika, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, otkrili vrednost proevropskog kursa i formirali Srpsku naprednu stranku, radikali su, umesto jedne od dve najjače stranke u zemlji, postali partija koja se bori da pređe cenzus. Bilo je i kolebanja i predomišljanja, kao u slučaju generala Božidara Delića, koji je prebegao kod naprednjaka, pa se vratio starom jatu, ali se situacija nije drastično poboljšala za Šešeljeve sledbenike: prema skorijim anketama, naprednjaci i dalje vode bitku sa demokratama za titulu najjače stranke, dok „originalni radikali“ mogu da računaju tek na sedam-osam procenata glasačkog tela. Prostor za političko delovanje stranke čije se odluke donose u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, osim odlaskom značajnog broja uglednih članova, dodatno je sužen pojavom ozbiljne konkurencije na krajnjoj desnici (DSS je zauzela sličan antievropski i antinatovski kurs). Iskustvo, međutim, upozorava da buduću ulogu brzomislećeg radikalskog vođe i izvršioca njegovih naloga nikako ne bi valjalo potceniti. I to ne samo zato što lidera radikala krasi nenadmašni medijski talenat. Valja se, recimo, setiti 1990, kada je dotadašnji pokisli prodavac knjiga u tesnoj majici sa monarhističkim grbom, obično lociran ispred „Ruskog cara“, nakon samo jednog televizijskog pojavljivanja, uspeo da prikupi čitavih 100.000 glasova. Ali to mu nije jedini adut. Na krivudavom putu od rodnog Sarajeva, preko Batajnice u kojoj danas ima porodičnu kuću do Haga, uz usputna zadržavanja u nekoliko zatvora u Bosni i Srbiji, Šešelj se naoružao ogromnim političkim iskustvom i veštinom plivanja u različitim okolnostima. Elokventan i uvek spreman za najneverovatniju verbalnu gimnastiku kojoj niko pristojan ne ume da parira, Šešelj će opet naći načina da delu birača objasni neobjašnjivo. A naročito radikalno ponašanje (polivanje vodom, vređanje, bacanje kletvi na političke protivnike) i radikalne promene politike. Bezbroj je primera prilagođavanja radikalskog političkog kursa trenutnim potrebama. Samo tokom devedesetih, stranka je prešla put od bliskih odnosa sa Miloševićem, preko postdejtonskog perioda suprotstavljanja kako njemu („najvećem kriminalcu u Srbiji“) tako i njegovoj supruzi („crvenoj veštici sa Dedinja“) do koalicione saradnje u „vladi narodnog jedinstva“ formiranoj 24. marta 1998, tačno godinu dana pre NATO bombardovanja Srbije. Baš između ta dva istorijska datuma, usvojeni su najgori zakoni iz Miloševićevog vremena - Zakon o univerzitetu i Zakon o informisanju, poznatiji kao „Vučićev zakon“. Šešelj je, pride, iskoristio priliku da, sa pozicije potpredsednika vlade, dodatno pogorša ionako jadan ugled Srbije u svetu – zapretivši da Albanaca na Kosovu neće biti ukoliko neko bude bombardovao Srbiju. KLETVE Uprkos trudu da se ta pretnja ostvari, Albanci su ostali na Kosovu. Šešeljevi verni sledbenici, danas predvođeni Draganom Todorovićem, Zoranom Krasićem i grupom „stručnjakinja“ za kletve i druge alternativne političke veštine (Vjerica Radeta, Nataša Jovanović, Gordana Pop-Lazić) nastavili su da „brane“ kosovske sunarodnike. Osim obilaska Srba na barikadama i podrške „u nastojanjima da žive slobodno u državi Srbiji“, predstavnici SRS zatražili su tokom najnovije kosovske krize i „hitan prekid pregovora za članstvo u EU kao jedini način da se zaustavi komadanje srpske države“. Upozoravanje na „komadanje države“, međutim, nije razlog za odustajanje od ideje o njenom širenju, zacrtane u vreme nacionalnog buđenja i formulisanja stranačkog slogana „Gde su srpske zemlje, tu su srpski radikali“. Radikali su, u međuvremenu, prilično zanemoćali, glavni čovek im je gotovo deceniju u Hagu (a Holandija nije postala srpska zemlja), ali povlačenja nema. I dalje važi Šešeljeva vizija kreirana u vreme suočavanja sa gubitkom ratova za koje su radikali skupljali dobrovoljce, ali u njima „Srbija nije učestvovala“. Ta „preambula Šešeljevog ustava“, naime, kaže: ideja o Velikoj Srbiji i granici Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica biće ostvarena „kada se promene političke okolnosti u svetu“. Kako sada stoje stvari, izgleda da nije mislio na proces tektonskih promena koji je ove godine daleko odmakao, a granica Srbije ka zapadu je ostala u Batrovcima. Retki razlazi, ali opasni Radikali su godinama bili jedna od najhomogenijih stranaka, ako ne i šampion u toj disciplini. Tokom burnih devedesetih, imali su neznatan broj rascepa i otpadništava (Jovan Glamočanin, LJubiša Petković, Aleksandar Stefanović...). Poslednjih godina uspeli su da ostanu bez gotovo cele prve stranačke garniture iz najuspešnijih godina stranke: prvo ih je napustila Maja Gojković, koja je, na poziciji gradonačelnice Novog Sada uspela da donekle modernizuje radikalski imidž. Potom je tandem Nikolić-Vučić zadao udarac od koga se radikali nikad nisu sasvim oporavili. U sledećem broju LDP