Svet iz drugog ugla

Sećati se početaka Festivala autorskog filma, iz današnje perspektive, deluje baš poput slika iz nekih od najsirealističnih filmova, koje je FAF godinama uspešno promovisao. Jer te 1994. godine izgledalo je kao da je svaki novi početak osuđen na neuspeh. Kulturna scena trudila se svim snagama da prevaziđe vreme koje je stiskalo, da odskoči od svakodnevice, izolovane sankcijama od ostatka sveta. Fest nije održan dve uzastopne godine, bioskopi su tavorili bez publike. Usred takve slike, baš pred kraj kalendarske godine, pojavljuje se jedan mali i naizgled nepretenciozni festival sa ozbiljnom namerom – da publici otvori prozor ka svetu, barem onaj koji će otkriti jedan sasvim drukčiji stil umetničkog promišljanja, delovanja i rada. „Pogled u svet“, kako je Festival autorskog filma isprva nazvan, stekao je od starta publiku, koja je već godinama njegov verni sledbenik, publiku zasićenu zabavom i kičem, stvorivši tako i angažovanog i aktivnog filmskog gledaoca, koji u mraku bioskopske sale traži više od kozmetike holivudskih hitova. subverzija U tom smislu, Festival je odmah opravdao svoj naziv i svrhu. U najkraćem, autorstvo podrazumeva potpunu slobodu, kontrolu nad svojim delom. Autorski film ističe rukopis jednog filmskog kreatora, u čijim segmentima je urezan njegov umetnički senzibilitet. To su uglavnom mala, subverzivna ostvarenja, koja pariraju mejnstrimu i po svojoj estetici uveliko ga prevazilaze, ali teško dolaze do publike, u distributivnoj mreži koja je i dalje rezervisana za visokobudžetne blokbastere. Autorski filmovi predstavljaju svet kakav jeste, nimalo ušminkan ili izveštačen, ističući stav svog autora kao dominantu, koji nosi snažan pečat umetničke vizije. Za sedamnaest godina postojanja Festivala, beogradska publika stekla je brojne miljenike među filmskim autorima, koje je tom prilikom otkrivala – od Toma Tikvera, preko Aleksandra Sokurova, do Andreja Zvjagnjiceva, između ostalih. Festival se s godinama menjao i prilagođavao. Menjao se zbog promena u organizacionim timovima, a prilagođavao se stalnim problemima sa nedostatkom sredstava i finansija. Dugo je FAF bio u rukama Jugoslavija filma, da bi poslednjih godina izvršnu produkciju preuzela distributerska kuća Megakom film, koja se svojski trudi da održi onaj njegov stari duh ali i da ga modernizuje i približi novoj publici. Izgleda da će tek ovogodišnje izdanje Festivala pokazati u kojoj su meri u tome i uspeli jer prvi put, FAF se održava paralelno u nekoliko beogradskih bioskopskih sala – sem u Dvorani Kulturnog centra, koja je njegovo stecište od početaka, delovi programa odvijaće se i u Domu omladine, Muzeju Kinoteke, Domu kulture Studentski grad, bioskopu „Fontana“ i multipleksu „Kolosej“. Ukupno, 17. izdanje (do 5. decembra) prikazaće čak pedesetak filmova iz celog sveta, u nekoliko programskih linija. ANGAŽOVANOST Na značaj većine ostvarenja smo već ukazali našim izveštajima sa minulih festivala, počev od Berlina preko Kana do Venecije. Takmičarski program i Festival u celini otvara upravo venecijanski laureat Sram britanskog reditelja i umetnika Stiva Mekvina, koji hrabro pronalazi dalji put ka visokim prestižnim priznanjima, dok se sa posebnim interesovanjem iščekuje i Faust Aleksandra Sokurova, završetak njegovog serijala započet Molohom još 1999. godine. Berlinski pobednik Razvod: Nader i Simin Ašgara Farhadija otkriće publici kako jedan iranski reditelj vidi porodičnu dramu kombinujući osobeni stil sopstvene kinematografije sa stilom Vudija Alena, dok se od dela turskog autora Nurija Bilgea DŽejlana Bilo jednom u Anadoliji, dobitnika Gran prija u Kanu, tek mnogo očekuje, imajući u vidu njegove ranije filmove poput Tri majmuna. U glavnom programu naći će se i dobitnik nagrade za režiju na najpoznatijem američkom nezavisnom festivalu u Sandensu, Tiranosaurus koji nam sem rediteljskog umeća glumca Padija Konsidina otkriva i novu žensku zvezdu Oliviju Kolman. Nikako ne treba propustiti i 3D ostvarenje kultnog reditelja Vima Vendersa – Pina 3D posvećeno slavnoj plesačici i koreografkinji Pini Bauš, preminuloj neposredno pre početka rada na filmu. Rađen u formi filmskog eseja, ovaj dugometražni film o plesu oslikava njenu uzbudljivu i neponovljivu ličnost iz ugla članova njenog ansambla, koji govore o njenom kreativnom životu kroz jedinstvene plesne resitale. „Angažovani obračun“ i „LGBT program“ već po nazivima ukazuju na koncept ovih pratećih programa Festivala, koji će u Domu omladine predstaviti ništa manje uzbudljivu stvarnost. Filmovi poput Češkog mira, Ovo je slobodan svet, Vera prevara i minimalne zarade i Milioni s jedne, odnosno NJegov brat, Poljubi mladu, Partneri, Savršene suprotnosti sa druge strane, prikazaće onaj oštar stav filmskog delatnika prema svetu u kome živimo. Komercijalni deo programa, u bioskopu „Kolosej“ predstaviće američki film, ali opet onaj američki film koji ne spada u dominantnu struju tamošnje kinematografije. Vin vin, Marta Marsi Mej Marlin, Druga zemlja, Umetnost prepuštanja su budžetski i produkciono mali filmovi nastali u nezavisnim američkim studijima, kojima nažalost autori vrlo često kupuju sebi „kartu“ za potonji rad u velikim sistemima. Ali ono što je poenta Festivala autorskog filma, i što su njegova misija i namera, jeste da ukaže na postojanje aktivne autorske scene, na njeno snažno delovanje i ubedljivost u iskazu. Maštovitost i individualnost ohrabruju raznovrsnost rediteljskih rukopisa, otkrivajući drugačiji pogled u svet, upravo onakav kakvim konstantno težimo. Srdan Golubović reditelj Raznoliki, hrabri, poetični Možda je, u svom uvodniku za ovogodišnji Festival, Srdan Golubović, naš filmski autor i dugogodišnji predsednik Saveta FAF-a, dao najbolju definiciju onoga što autorski film podrazumeva: „Autorski film nije žanr. To je raznolik, hrabar, poetičan, iskren i originalan „pogled na svet“. Autorski film je igralište filmskih reditelja čije filmsko pripovedanje, maštovitost i autentičnost stvaraju specifičnu i ličnu sliku o svetu i vremenu u kome živimo. Zbog toga je termin autorskog filma veoma širok, od Hičkoka i DŽona Forda, preko Tarkovskog i Bergmana do Tima Bartona ili Tarantina. Svaki od ovih filmskih autora stvarao je autorski svet kakav nismo upoznali nikada pre njih. Poetičnost Felinijevih junaka, skromnost i svedenost Melvilovog filmskog jezika, raznolikost tema i žanrova Stenlija Kjubrika, dinamičnost i energija Voltera Hila, nonšalancija i lakoća rediteljskog senzibiliteta Fransoa Trifoa... Sve su to snažni autorski svetovi koji su promenili jezik, naraciju i suštinu filmske umetnosti. Autorski filmovi nisu oni dosadni filmovi u kojima junaci ćute, puše cigarete i sede dugo zagledani u daljinu. Ili oni filmovi sa dugim kadrovima u kojima se ništa ne dešava i junacima koji imaju probleme koje samo reditelji tih filmova razumeju. To su samo loši i dosadni filmovi.